MladiNiksica.me, ИН4С, 31.7.2020, Побратимство Пиве и Велике – Одржан помен жртвама нацистичког геноцида у Велици

Крвави пир у Велици, 1944. Фото: Архива, ИН4С

Светом Архијерејском литургијом у Храму Светог Кирика и Јулите у Велици под Чакором, коју су служили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика будимљанско-никшићки Јоаникије, као и пригодним духовно-културним програмом одржан је, прекјуче, помен жртвама нацистичког геноцида у Велици 28. јула 1944. године, пише Побједа.

Обраћајући се бројним Величанима и њиховим пријатељима, митрополит Амфилохије је подсјетио да је „Велика једно од светих мјеста, мјеста мучеништва и страдања, на правди Божијој проливене крви невине величке нејачи“.

“По страдању, патњи и распећу Велика је једно од најстрадалнијих и најосвјећенијих мјеста не само у Црној Гори, него на Балкану и у Европи. Освештана је крвљу невине дјеце, жена и стараца, који су пострадали у страшном злочину „Принц Еуген“ и „Скендер бег“ дивизије, претходника оних који су недавно и Мурину бомбардовали и разиграну дјечицу побили”, нагласио је Амфилохије и подржао иницијативу мјештана да се на зидинама старе школске зграде подигне спомендом величких жртава.

Говорећи у име свог братства – домаћина овогодишњег помена, Војо Стешевић подсјетио је да су „незапамћени злочин на Дан светих Кирика и Јулите 1994. починили нацисти, потпомогнути слугама, припадницима муслиманске милиције.

“На превару су звјерски, за само два сата, убили 428 величке нејачи и још три стотине немоћних житеља у Горњој Ржаници, Кривачама, Машници, Мурини, па све до Андријевице. Велика је тог кобног дана остала без трећине становништва, о чему је јавно први проговорио Вељко Мијовић у роману „Црни вјетар“. Колико нас боле ране велички”, рекао је Стешевић, преносећи “жељу свих Величана да се такав злочин никоме и нигдје не понови“.

То је пожелио и професор Миле Цицмил, који се скупу обратио у име Пиве, која је, такође, у Другом свјетском рату поднијела немјерљиву жртву, посебно 7. јуна 1943. у Долима, када је иста “Принц Еуген“ дивизија побила више од 500 невине пивске нејачи.

Те трагедије су и “призвале“ да се Велика и Пива побратиме и заједнички његују сјећање на своје страдалнике. Домаћин свенародног помена величким жртвама догодине биће братство Пауновић, у чије име је крсни колач преузео Драгољуб Пауновић.

Крави пир у Велици

Нуа Перлеши, удри! – Сали Бећа, соколе, не жали! – Кољи! – А Мустафа Ибижи, удри га, влашку му мајку јебем! Удри!

Данас је годишњица величког покоља, монструозног злочина припадника ‘‘Скендербег“ и “Принц Еуген“ дивизије над православним становништвом села Велике, бив. Општине плавске, Андријевачког среза, када су дивље хорде Арнаута, Арбанаса и плавских Бошњака, припадника муслиманске (не)вјере, на најзвјерскији начин убили око 700 стараца, жена и дјеце, а запаљено око 300 кућа.

Свједочанство из књиге „Црни вјетар“ Вељка Мијовића

Вељко Мијовић је рођен 1935. године у Грачаници, код Андријевице, од оца Николе и мајке Зорке, рођене Вукићевић, и био је једино њихово дијете. Основну школу завршио је у Грачаници, осмогодишњу у Андријевици, док је гимназију учио у Беранама и Бијелом Пољу. Студирао је у Сарајеву и Скопљу, у ком је, на Филозоф-ском факултету, дипломирао на групи за југословенску књижевност и српско-хрватски језик.

Пуних четрдесет година био је професор у основним и средњим школама у Босни  и Црној Гори. Бавио се књижевним радом, од прве приче објављене у часопису „Сусрети“ 1953. године, па све до последњег даха,  шаљући  прозне текстове  бројним  књижевним листовима и часописима. Објавио је преко двадесет књига, међу којима су осам романа.

Једно вријеме је публиковао и књижевни часопис „Мисао“. Радио га је, практично сâм, издвајајући за његово штампање дио своје скромне пензије.

Међу његовим књигама савако да се издваја роман Црни вјетар, то потресно свједочанство о покољу недужних мјештана села Велика који се збио 28. јула 1944. године. Тада су припадници злогласних нацистичких дивизија “Принц Еуген“ и “Скендербег“, уз обилату помоћ вулнетера и балиста из Плава и Гусиња, у изненадном нападу, за кратко вријеме поубијали око 500 невиних људи, жена и дјеце. Деценијама је овај злочин скриван све док свијетло дана није угледао Вељков роман “Црни вјетар“.

“Црни вјетар“ је само мој дио дуга према прецима, невино убијеним рођацима, братственицима. Дјеци која нијесу стигла да уживају у миловању сунца. Овим романом нијесам хтио да навучем мржњу потомака жртава на потомке злочинаца, већ само да упозорим на злочин који је неко желио да прикрије маглом ћутања и заборава“ – говорио је Мијовић.

 
Крвави злочин у Велици 1944.

Да се заиста радило о вриједном дјелу тврдио је и књижевник Влајко Ћулафић док је говорио над Вељковим одром:

“Да Вељко ништа друго није урадио и да ништа друго није написао осим романа „Црни вјетар“, то потресно свједочанство о фашистичко-балистичко-вулнетарском злочину над народом Полимља и Велике крајем јула 1944. године, па је урадио доста и задужио наш род да чува спомен на њега до краја свијета и вијека.

На седамдесетогодишњем помену величким жртвама, на Округлом столу и послије помена мученицима које је обавио Његова Светост Патријарх српски Иринеј са неколико архијереја Српске Цркве, Вељково име је јавно помињано с дубоким поштовањем и посебним признањем што је у времену у ком се ћутало о том геноциду, проговорио и јавно и гласно, потресним романескним сценама, на око три стотине страница, не презајући ни од помињања аутентичних имена злочинаца, чији су му потомци пријетили и пресретали га, осиљени тиме што им је власт очеве амнестирала, приљубила их и ухљебила, и дала им потврде о безгрешности којима су махали над гробовима невиних жртава и пред очима њихових сродника. Али, био је сувише храбар да би га уплашили“ – нагласио је Ћулафић.

Неизмјерну захвалност за његово дјело исказивали су му и сами Величани истичући да је он први почео да скида пепео заборава са вјечите величке ране.

“Вељко Мијовић је скоро први ударио на вишедеценијску зидину срамног ћутања и испричао причу о Велици и њеној муци. Нека га и на оном свијету прати захвалност Величана и нека му је вјечна слава и хвала“ – поручили су му Величани.

О Вељку Мијовићу записао новинар Дарко Јововић

 
Одломак из књиге “Црни вјетар“ – (Покољ у Велици 1944.)

XXIV

Огањ се ширио, остављао за собом црну земљу, као водоскоци бљештаво сјајножути пламенови утркивали су се к небу, топили се у блиставој свјетлости јулског дана, сустизали се, ломили. Све гори, куће, стаје, сијена, торови, кокошарници. Пламен се савија, час к земљи пузи, застаје, као да опипава простор пред собом, блиједи нагло, а онда тргнувши се, као водоскок иде к небу, а за њим лети запјевка женâ и црна свјетлост.

Војници у бијелим капама и црним кошуљама пуцали су у старце, жене, у дјецу, у све што се креће; у колибе, у кошеве и стаје, у црно небо над Великом, у то сунце што лебди и плови над просторима. Црни дим је кренуо од земље, црн као катран, да би се, дохвативши се висина, стовио са свјетлошћу и постао бијел.

Све ће огањ да прождере као незасита неман, све. чак и земљу по којој се људи крећу. Све. Све што захвати огањ некако пригушено пишти, цичи, претвара се у дуг, отегнут и бескрајни шум, пискав, од кога све живо покушава да бјежи, да се склони.

Бјежање кокошке, јагњад, пси, овце блеје, претварајући се у буктињу, у округле, свијетле и уздрхтале лопте. А војници у бијелим капама и црним кошуљама ломе ограде, трче, ничу свуда, на грудима им свјетлуцају укрштени реденици, о појасу бомбе и дуги ножеви. Гласови су им продорни и циктави.

– Нуа Перлеши, удри!
– Сали Бећа, соколе, не жали!
– Кољи!
– А Мустафа Ибижи, удри га, влашку му мајку јебем! Удри!

А огањ као помахнитали вјетар све за собом уништава. Ватра је заклонила сунце. Она је јача од сунца. Дим упорно гуши јауке и повике. Пуцњи се укршавају, ломе, сударају, нестају, опет ничу и мијешају се с ватром, димом и свјетлошћу.

Дрвене куће у огњу, пуцају греде; а то пуцање изгледа као јек, као крик или тежак уздах. Из њих искачу дјеца, жене, старци, вичу, запомажу, кукају:

– Томо, скачи. Спасавај се!
– Крстоооо!
– Леле мени, мајко, жив изгорех! … Жив!
– Спасите ме!
– Очи моје, ђецо моја!
– Не дајте ме!
– Лелее…
– Куку нама данас и задовијек! …

Кога они дозивају? Од кога у овај црни јулски дан траже помоћ велички житељи? Има ли за њих спаса у овај дан, под овим црним сунцем и на овој црној, мученичкој земљи? Хоће ли их ико чути? Хоће ли им ико потрчати у заштиту?…

Има ли Бога да види ово? Има ли људи? Има ли ико да види ово? Има ли?…
А огањ бјесни непрестано. Гласови, крикови бјесне. Све бјесни: дим, свјетлост… Мајко наша православна, што нас роди! … Заштити нас, Богородице… Чуни наш глас… Омекшај своје срце… Пружи руке своје к нама! … Подигни свој глас и реци: Доста! Доста муке и пакла!… Пси урличу, завијају, бјеже обезнањени. Краве, коњи и овце бјеже лудо уплашене…

Крвави злочин у Велици

Војници, помахнитали, тумарали су селом, пресретали дјецу и жене, клали све што је живо, набијали их на бајонете и бацали у ватру. Ухватило је неколико војника Милеву Гојковић и Стевку Симоновић па их клали дуго и натенане. У дјечијим очима, широко отвореним, помијешали су се страх и свјетлост…

Окруживши жене и дјевојке војници су лагано стезали обруч око њих с упереним пушкама, знојавих лица и исколачених очију, пуних отровне мржње.

Мирис спарушене траве, спаљених домова, изгорелих људских тијела и спаљених животиња ширио се уоколо, ударао у ноздрве. Пуцњи су рањавали љетњи дан и дробили га; гласови се ширили:

– Пуцај, Ибиши!
– Удри!
– Ризване, не жали!
– Ћафири погани!
– Мајку им српску!
– Удрите пасју милет!
– Не жали…

Пјенио се дан, пјенила се свјетлост, пјенио се дим, ницали лелеци, кукањ и вапај… Жене и дјевојке, њих пет – шест, збијене и занијемљеле, чекале су свој дан судњи, свој последњи час.

Мара и Дола Гојковић бришу шамијама очи, не плачу, само им се видик премрежио црним сјенкама. Око ногу им се заплиће трогодишња дјевојчица. Повремено се чује њен глас у тој тишини, некако пригушен и испрекидан. Седмогодишњи син Долин Гаврило, метнувши прстић у уста, са страхом је посматрао војнике припивши се уз мајку.

– Станите ту једна до друге – рече Нуа Перлеши из Паскалице код Пећи и показа руком мјесто гдје треба да стану. Жена и дјевојка се ускомешаше, гласови се осуше:
– Шта ћете с нама?
– Не дирајте нас ако сте љуђи!
– Не дирајте!
– Ништа ми нијесмо учињеле.
– Ништа…

Човјек је викнуо:
– Кад ви велим, станите овђе…
– Станите да ве слика Бари Јусуфи – рече омален и жгољав човјек па окренувши се својим друговима, он уграби да погледа Бари Јусуфа и да му намигне.
– Оди овамо, Бари Јусуфи, да их фотографишеш – рече други. – Оди!