Никола Јоксимовић: Крагујевачка крвава бајка

Немци хапсе Крагујевчане уочи масовних стрљања 21. октобра 1941. Фото: Архива, USHMM, Photograph #46726

Како је професорка француског спасла једно одељење крагујевачке гимназије да не буде упућено на стрељање. За Вермахт, крагујевачки масакр био је осветничка мисија према дивљачком балканском народу који треба „довести у ред“, а за Србију је један од угаоних каменова савремене историје.

Генерал Франц Беме замрзео је Србију и Србе још оног дана када је као млади аустроугарски официр дошао да се бори на српском фронту у Првом светском рату. Прилика да излечи своје трауме указала му се када је, двадесетак година касније, као генерал Хитлерове Немачке постављен за окупационог команданта Србије.

Приљежно је спровео наређење свог генералштаба да врши масакре над српским цивилним становништвом не би ли угушио побуну која је у Србији букнула у лето 1941. Стотину цивила за једног убијеног немачког војника и 50 за рањеног, гласило је наређење начелника генералштаба Вермахта Вилхелма Кајтела.

Тевтонска освета

Повод за крагујевачки масакр био је борба Немаца са устаничким четама (партизанским и четничким) недалеко од Горњег Милановца, када је погинуло 10, а рањено 26 немачких војника.

Како би распалила осветничку страст, немачка пропаганда је раширила гласину да су убијени војници масакрирани на најзверскији начин — да су им сечени пениси и набијани у уста, а грудни кошеви разбијани маљевима и удови провлачени кроз њих.

Тако су џелати претворени у жртве, а жртве у џелате. Тако су окупатори претворени у витезове-осветнике који треба „да уведу у ред“ један дивљачки балкански народ. Тиме је судбина Крагујевчана запечаћена. Тевтонски осветници кренули су прво по селима, па су 19. октобра у селима у околини Крагујевца, Грошници, Маршићу и Мечковцу убили 412 људи.

Наредног дана почели су са хапшењима по самом граду. Неселективно, хапсили су све грађане, без обзира на годиште, сталеж, функцију. Ухапшене су нагурали у бараке Трећег артиљеријског пука „Танаско Рајић“.

Масакром су непосредно руководила два немачка официра, која су у приватном животу били професори — мајор Паул Кениг био је професор протестантске теологије, а капетан Фриц Фидлер у цивилном животу био је директор Високе техничке школе.

Човек би се запитао како је могуће да злочин таквих размера, у коме су убијани и ђаци, изврше два просветна радника. Међутим, ако узмемо у обзир начин на који су схватали своју „мисију“ у Крагујевцу, њихово понашање је објашњиво.

Они су и ту били једна врста професора — тевтонских, осветничких професора који за циљ имају да једном дивљачком, заосталом словенском и балканском народу који убијенима сече полне органе и набија им их у уста, крвавом одмаздом објасне да треба да се повинују „Новом светском поретку“ и науче их понизности пред новим господарима.

Број страдалих једино је што је спорно у крагујевачкој трагедији, а број од 5.000 до 7.000 убијених, који је важио за званичан током постојања социјалистичке Југославије, веровало се, био је плод комунистичке пропаганде смишљен у циљу појачавања драматике догађаја.

 

Овај број први помиње крагујевачки прота Драгослав Величковић, неколико дана након масакра. Четнички извори говоре о 6.000 до чак 12.000 стрељаних, а званични орган КПЈ „Борба“ од 25. октобра 1941. помиње број од 5.000 убијених.

Професорка Рада спасава одељење

За разлику од „професора“ Кенига и Фидлера, било је и оних правих професора, професора крагујевачке гимназије који или нису хтели да преживе масакр својих ученика, као Милоје Павловић, или су добили прилику да спасу њихове животе, као што је то урадила професорка француског и српског језика Рада Тадић.

Као полиглота, професорка Рада Тадић је поред француског говорила и немачки језик, прича њен унук, глумац Љубивоје Тадић. Међу окупаторским војницима било је и оних који су желели да науче српски, па им је професорка држала часове. Од њих је и сазнала шта се Крагујевцу спрема.

„Тог дана када је одведено V3, нана Рада је отишла у гимназију која је била измештена из своје зграде, у којој се налазила немачка команда. Дошла је до V1 и ученика по ученика је избацивала кроз прозор који су кроз дворишта и преко ограда стизали кући. За то време, њени ученици, немачки војници, чували су њено четворо деце — Љубу, Растка, Димитрија и Душана“, прича Тадић.

Крагујевац надилази све поделе

Током послератних година, крагујевачки масакр није могао да постане мит попут Сутјеске или Неретве — није могао да буде искоришћен у идеолошке сврхе на исти начин на који су могле да буду искоришћене неке друге епизоде рата на тлу Југославије.

Јер Крагујевац се десио прерано да би га комунисти после рата злоупотребили у сврху стварања сопственог идеолошког мита. Крагујевац је стратиште свих, без обзира на годиште, друштвени статус или идеолошко опредељење. Он је уједињујући моменат у страдању српског народа.

Број страдалих једино је што је спорно у крагујевачкој трагедији, а број од 5.000 до 7.000 убијених, који је важио за званичан током постојања социјалистичке Југославије, веровало се, био је плод комунистичке пропаганде смишљен у циљу појачавања драматике догађаја.

Овај број први помиње крагујевачки прота Драгослав Величковић, неколико дана након масакра. Четнички извори говоре о 6.000 до чак 12.000 стрељаних, а званични орган КПЈ „Борба“ од 25. октобра 1941. помиње број од 5.000 убијених.

На суђењу у Нирнбергу, сведок Живојин Јовановић, један од преживелих, навео је да је у Крагујевцу убијено 7.000 људи. У извештају немачке команде говори се о 2.300 стрељаних.

Када је почело истраживање броја убијених у Крагујевцу, стручњаци су пошли од података који су већ постојали, каже директор крагујевачког Народног музеја Ненад Ђорђевић.

„Српска православна црква имала је податке за око 1.700 људи, а након тога кренуло се у утврђивање података за Крагујевац и његову непосредну околину. У периоду од неколико деценија, дошли смо до релативно приближног броја који износи око 2.800 стрељаних из Крагујевца и околине. Дакле, најмање је убијено око 2.800 невиних цивила. Претпоставља се да је убијено више, јер неки од њих нису имали документа“, објашњава Ђорђевић.

Међутим, мањи број убијених од оног који је био званичан током социјализма не умањује много размере злочина. Јер није ствар толико у броју убијених колико би требало гледати намере убица. Да су хтели, могли су да убију и 10.000 људи. Могли су да побију, спале и униште цео Крагујевац, да не остане камен на камену, само да су добили такво наређење.

Оно чиме се историчари, социолози и психолози никада нису бавили јесте какве је последице масакр оставио по Крагујевац и преживеле Крагујевчане. Непознаница је остала како су они који су преживели, они који су остали без деце, очева, мужева, браће и сестара, наставили живот.

„Крагујевац је од октобра 1941. био град сирочади и удовица. У спомен-парку у музеју ’21. октобар‘ налазе се фотографије које делом приказују страшан и тежак живот који их је пратио, не само у периоду окупације већ и након ослобођења“, каже Ђорђевић.

Дан 21. октобар 1941. остаје, према његовим речима, један од угаоних каменова историје Крагујевца. Ми бисмо додали и Шумадије и Србије.