Novi Standard.rs, 20. 10. 2023, Upozoravajuće – Kristina Maranci: Albanizacija drevnih jermenskih manastira u Arcahu (Nagorno Karabahu) Video

Руске мировне снаге чувају јерменски манастир Дадиванк из 12. века на територији Арцаха / Нагорно-Карабаха, 15. новембар 2020.Foto: Standard.rs, Reuters

Manastiri iz 13. veka, Dadivank i Gandzasar, veličanstveni primeri srednjovekovne jermenske arhitekture – već su preimenovani u „drevne kavkaske albanske hramove”

U septembru 2023. godine došlo je do burnog i traumatičnog odlaska preko 100.000 Jermena iz Nagorno-Karabaha (Arcaha). Ovaj masovni egzodus starosedelačkog naroda iz njihove domovine usledio je posle devet meseci blokade i morenja glađu, koja je kulminirala ubilačkim vojnim napadom 19. septembra. Ovi muškarci, žene i deca, uplašeni za svoje živote, ostavili su za sobom čitave svetove: svoje škole i radnje; polja, stada i vinograde; groblja svojih predaka. Za sobom su ostavili i crkve, velike i male, drevne i modernije, velelepne i skromne, u kojima su se vekovima okupljali i molili. Ostavili su i mostove, utvrđenja, rane moderne vile i spomenike iz sovjetskog doba, kao što su omiljene statue „Mi smo naše planine”. Šta će sada biti sa tim mestima? Nema sumnje, zapravo.

Znamo dobro šta se dogodilo u Džulfi, u Nahičevanu: spektakularni pejzaž jermenskih nadgrobnih spomenika iz 16. veka je Azerbejdžan izbrisao sa lica zemlje tokom decenija. Znamo šta se desilo sa crkvom Bogorodice u Džebrajilu i jermenskim grobljem u selu Mets Tageru i Bojuk Taglaru – oba su potpuno odstranjena iz pejzaža pomoću opreme za zemljane radove poput buldožera. A znamo šta se desilo i sa katedralom Gazančecoca u Šušiju, koja je, zauzvrat, granatirana, vandalizovana grafitima, „obnovljena” bez jermenske kupole, a sada preimenovana u „hrišćanski” hram. Drskost ovih postupaka, kao što je novinar Džošua Kučera napisao u maju 2021, „sugeriše rastuće poverenje da [Baku] može da prepravi svoje novozauzete teritorije u kakvu god sliku žele.”

Uništenje milenijuma jermenskog života u Arcahu omogućeno je nečinjenjem i potpunom ravnodušnošću onih koji su to mogli sprečiti. SAD i EU uzvišeno govore o univerzalnim ljudskim pravima, ali nisu ništa uradili devet meseci dok su stanovnicima Arcaha bili uskraćivani hrana, lekovi, gorivo i druge vitalne potrebe. Nisu uradili ništa da sprovedu nalog Međunarodnog suda pravde, koji je još u februaru 2023. zahtevao da Azerbejdžan prekine blokadu.

Ta neaktivnost je jasno ohrabrila Azerbejdžan da napadne — baš kao što će ohrabriti i druge da učine isto negde drugde. Važno je razumeti ulog ove vrste brisanja milenijumske kulture: ovi spomenici i kamenje svedoče o generacijama Jermena koji su ih obožavali i brinuli o njima. Uništiti ih, znači izbrisati ne samo kulturu – već i narod. Kao što je istoričar umetnosti Beri Flud primetio 2016. o uništavanju kulturnog nasleđa koje je počinila tzv. Islamska država od 2014, „fizičko uništavanje zajedničkog vezivnog tkiva – arhiva, artefakata i spomenika u kojima su instancirane složene mikroistorije – znači da sada postoje stvari o prošlosti koje se ne mogu i nikada se neće znati.” Groblje Džulfa (na slici ispod) je tragičan primer takvog gubitka.

Ako je istorija bilo kakav pokazatelj, etničko čišćenje obično prate sve vrste kulturnog razaranja, od vandalizma do potpunog brisanja pejzaža. Ova druga taktika će se koristiti na manjim, odnosno manje poznatim crkvama. Biće to zlokobni način da se uklone manje poznati jermenski spomenici – koji će poslužiti narativu da tamo u ranom modernom periodu nije ni bilo Jermena.

Фотографија јерменског гробља Џулфа, коју је направио Арам Вруир за часопис Christian East, 1915. година Фото: Standard.rs, Argam Ayvazyan Digital Archive

Doći će i do falsifikovanja, u kome se jermenskim spomenicima daju novostvorene istorije i konteksti. Manastiri iz 13. veka Dadivank (u okrugu Kalbajar) i Gandzasar (u provinciji Martakert) – veličanstveni i karakteristični primeri srednjovekovne jermenske arhitekture – već su preimenovani u „drevne kavkaske albanske hramove”. Očekujte da će ove i druge lokacije postati mesta za konferencije i radionice na kojima će se istaći „drevna kavkaska albanska kultura”.

Što se tiče nebrojenih jermenskih natpisa na ovim zgradama, hačkarima i nadgrobnim spomenicima: ovo je – kako je predsednik Azerbejdžana Ilhan Alijev najavio u februaru 2021. godine – jermenski falsifikat i biće „vraćen” u svoj „originalni izgled” (verovatno dubljenjem, peskarenjem, odnosno uklanjanjem jermenskog kamena, kao što je urađeno `80).

Konačno, biće proslava „multikulturalnosti” Azerbejdžana. „Dođite u Karabah, dom drevnih hrišćana”, reći će ljudi. „Molim vas da zanemarite izdubljena slova na tom kamenom zidu, jer to nije jermenski natpis. Ovde nikada nije bilo Jermena!” Osim vojnika i osvajača, poput onih koji su prikazani u muzeju u Bakuu, na kojima se nalaze voštane figure mrtvih jermenskih vojnika — prizor koji je toliko dehumanizujući da su međunarodne organizacije za ljudska prava, uključujući azerbejdžanske aktiviste, tražile njegovo zatvaranje.

Ovako se odigrava kulturni genocid. Pre nešto više od 100 godina, bio je genocid nad Jermenima koji je sprovelo Osmansko carstvo, praćen pljačkom velikih razmera, vandalizacijom i uništavanjem jermenskih lokacija širom današnje Turske. Sada je izgledan drugi kulturni genocid. Samo što će ovog puta Jermeni na internetu gledati kako se odvija ovaj spektakl, trpeći traumu, mesto po mesto, spomenik po spomenik.

U 2020. godini, jermenski aktivisti pozvali su na međunarodnu zaštitu ugroženih lokacija u Nagorno-Karabahu od strane UNESKO-a i drugih organizacija za očuvanje kulturne baštine. Ništa se nije desilo. Vreme je da svet zaštiti ono što je od ostalo od jermenske kulture u Nagorno-Karabahu.

Ako to ne učinimo, koja će kultura biti sledeća?

(Autori: Milica Bajić Đogo i Filip Čolović)