НСПМ, РТ Балкан, 31. 5. 2024, Пре четврт века НАТО бомбардовао центар Новог Пазара: Брисел побијене подвео под „колатералну штету“

НАТО агресија 1999. Фото: НСПМ

Марко Симић имао је само две године и 11 дана када га је на данашњи дан, пре четврт века, у центру Новог Пазара убила НАТО бомба. Истог трена погинуо је и Марков отац Владан док је сина покушавао да заштити својим телом, стискајући га у загрљају.

На данашњи дан, 31. маја 1999. године, небо изнад града било је ведро, а тачно у 13 сати и 25 минута на центар града пала је НАТО бомба која је убила 11 Новопазараца, још најмање двадесетак је теже или лакше ранила.

Сви убијени били су цивили који су се случајно задесили у Улици Стевана Немање када је бомба пала на зграду близу аутобуске станице. Зграда Р-74 претворена је у рушевине, над центром града подигао се облак дима и прашине, улицом су почели да се проламају крици и јауци…

Марково тело препознали по патикама

Марко Рогљић био је први разред гимназије, кренуо је до школе да се распита кад ће почети настава, када је пала бомба, затекао се испред зграде. Његово тело препознали су по патикама.

У згради, испред, у Улици Стевана Немање тог дана погинули су и Звездан Јајић, Дејан Милошевић, Миодраг Никић, Ђорђе Пантовић, Голуб Ратковић, Драган Симовић и Радун Вранић. Повређени су Бојана Алексић, Мићо Јанковић, Љубомир Сретеновић, Саша Kулунџић, Иванка Балшић, Тиовилка Луковић, Новка Пајовић, Алмир Етемовић, Филип Пајовић, Исмет Турковић, Мејрема Дупљак, Десанка Јемуовић…

Од експлозије су оштећени и зграда Основне школе „Братство“, објекти дечјег вртића, дома здравља, више пословних објеката, а од силине експлозије многе породичне куће у том делу града остале су без црепа на крововима.

„Сећам се Марка из оних дана, Владан и ја правили смо травњак око куће, он је трчкарао около, чаврљао – тата и стрико саде траву да нам буде лепо“ – кроз грч, живих сећања, сведочио је пре десетак година потписнику ових редова Марков стриц, Владанов брат Дејан.

Тог 31. маја 1999, док су на Србију падале бомбе, народ живео у страху, Владан, који је био у резерви, имао је слободан дан. Узео је малог Марка, изашли су да се прошетају, свратили су до Дејанове и Владанове продавнице ауто-делова у центру Пазара…

Осташе деца без мајке

У тренутку када је пала бомба, Владан је у рукама грчевито држао малог Марка, покушавајући да побегне у унутрашњост продавнице…

„Био сам у стану, на трећем спрату, кад су се чули авиони потрчао сам ка ходнику… Онда је пукло, нека сила повукла ме је ка прозору, одлетео сам увис, тек после видео сам отисак ципеле на плафону… Улазна врата завршила су у кухињи… Био је дан, а пао је мрак, пузио сам ка излазу, онда се са степеништа скотрљао у неку рупу“, сведочење је од пре десетак година Новопазарца Љубинка Сретеновића, коме је гелер тада тешко повредио врат.

Драгомирка Биорац (39), новинарка локалне телевизије, кренула је накратко до куће… Kад су се чули авиони, утрчала је у улаз зграде Р-74 у Улици Стевана Немање…

„Николи је било тек четири године, Наташи девет, Марији осам, осташе деца без мајке, ја без супруге… Рана жива и данас, исто као и првог дана… Шта да мислим о онима који су то урадили… Жалије ми је било када је десет дана после њене погибије, из Нолита, где је била запослена, стигло решење о престанку радног односа“, говорио је пре десетак година, на 16. годишњицу масакра, Драгомиркин супруг Родољуб Биорац.

Зграда у центру Новог Пазара, погођена бомбом 31. маја 1999, обновљена је, на трагедију подсећа само споменик испред, од црног мермера, на њему имена 11 страдалих.

„Мој брат Ђорђе погинуо је овде, у месари, на радном месту… Имао је 24 године, планирао да се те јесени жени… Рана непреболна док смо живи, и ја, и мајка Драгица и наш отац Србољуб и сестра Марија. Зашто, питамо се све ове године, када у близини нема војних објеката, када је касарна скоро два километра одавде, али, они су сила, они могу да раде шта хоће, да убијају, бацају бомбе“, сећао се Марко Пантовић пре десетак година.

Једанаесторо погинулих Новопазараца и око 20 рањених, НАТО је тада подвео под – колатералну штету.

Без жаљења и без извињења.

Зоран Шапоњић