Логор Сајмиште: Срби Подриња и Јадра заробљени у немачко-хрватској операцији Мачва Фото: Збирка Народног музеја Ваљево
На 75. годишњицу распуштања стравичног концентрационог логора Земун, 2019. одржано је прво сабрање на јеврејском делу земунског гробља, служен парастос и опојане српске и друге православне жртве логора којe ту почивају. Ове, 2024. године, уприличен је крсни ход, а први пут у осам деценија служена је и заупокојена литургија. Доказ да никада није касно, да је васкрсли Господ Исус Христос жив, и да ће нам помоћи када год се ми макар и мало потрудимо да исправимо оно што је у прошлости пропуштено.
МОНСТРУОЗНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ
Шта рећи о логору Земун, обележавање чијих жртава је најпре систематски избегавано, вољом политичких власти после Другог светског рата, а затим је нашом заборавношћу, па и немаром изостало. Још пре више од 50 година, као младићу гимназијског узраста, постало ми је јасно да постоји политички разлог због којег нема комеморација у Земуну, иако се оне врше, и достојно споменички уређују стратишта у Краљеву, Крагујевцу, Јајинцима и на другим местима. Сазнања о логору Земун и жртвама које су ноћу вожене на земунско гробље, уз клопарање точкова запрежних кола с којих се цедила крв преминулих, добио сам у породичном кругу. Каснијим историјским истраживањима сазнао сам много више.
Од децембра 1941. до пролећа 1942, по проценама Државне комисије за утврђивање злочина, убијено је између 6.000 и 7.000 Јевреја: Земун
Концентрациони логор Земун створен је крајем 1941. године, најпре као Јеврејски логор Земун (Judenlager Semlin) да би 28. септембра 1941. нацистичке власти донеле одлуку дa на острву код Сремске Митровице подигну два логора. Један је био предвиђен за Јевреје и Роме, а други за 50.000 српских талаца. Текла је припрема за извршење геноцида над ова три народа. Због плавности терена, одлука је касније промењена и, договором власти Рајха и Независне Државе Хрватске, нађена је друга локација: простор доратног Сајма, на подручју Земуна, уз леву обалу Саве. Власти НДХ сагласиле су се да се у логор депортују Јевреји из окупиране Србије.
Независна Држава Хрватска је крајем 1941. приликом оснивања логора поставила нацистичкој Немачкој услов: да у логору не буде стражара Срба.
Још 1950-их година власти САД су објавиле енглески превод заплењених немачких дипломатских докумената (Documents on German Foreign Policy 1918–1945). У овој серијској публикацији 1954. објављен је документ о оснивању логора Земун (серија Д 1937-1945, том XIII, The war years, June 23-December 11, 1941, документ бр. 566). Феликс Бенцлер, немачки дипломатски представник у Србији (у рангу опуномоћеног министра), 8. децембра 1941, приликом посете Берлину, обавестио је о плану за уништење Јевреја из Србије. Од децембра 1941. до пролећа 1942, по проценама Државне комисије за утврђивање злочина, убијено је између 6.000 и 7.000 Јевреја из земунског логора. Од почетка априла до 10. маја 1942. убијани су на најмонструознији начин – најчешће гасом, у два камиона душегупке, посебно наручена из Немачке, и то током превоза у Београд. Сахрањивани су у Јајинцима.
ИМОВИНА ЖРТАВА У ТРЕЗОРУ НДХ
У Јеврејском логору Земун убијено је између 60 и 100 Рома, док је залагањем органа власти окупиране Србије које су настојале да докажу њихову завичајност у Београду, односно Србији, како би спречиле њихову ликвидацију, до априла 1942. око 500 Рома пуштено.
У другој половини априла 1942. немачка полиција у окупираној Србији и усташка полиција склопиле су споразум о пребацивању „политички непожељних елемената“ из логора у Јасеновцу и Старе Градишке у земунски логор, ради њиховог даљег упућивања у немачке логоре у Западној Европи. Тиме је створен правни оквир за довођење више десетина хиљада углавном српских логораша из НДХ. Од маја 1942. овај логор је зато добио и нови назив: Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin).
У том периоду, иако у мањем броју, у логор су довођени Јевреји из НДХ, о чему говори извештај др Маријана Никшића, редарственог управитеља Жупске редарствене области у Вуковару, упућен властима НДХ у Загребу 19. маја 1942. Документ сведочи о отпремању последњих Јевреја из котара „Хрватски“ (Сремски) Карловци у логор Земун. У извештају стоји да су нацисти („Њемачке власти“) отпремили у логор Земун последњих 10 Јевреја из Инђије (из породица Пискер, Моргенштајн, Бек и Штилер) и троје из Бешке (породица Александра Катоне). Следи констатација: „Према томе на подручју ове котарске области жидова више нема“ (увредљиво је употребљено мало слово ж). Још један непорециви доказ: „Њихова имовина је запљењена о чем је извјешћена Државна ризница”. Из овога се види да није било у плану да се Јевреји из Срема, упућени у логор Земун врате на своју имовину, већ да буду убијени. Све то је вршено координисано између нациста и усташа а имовину жртава је присвајала Ризница (трезор) НДХ. Цитирани документ чува се у Државном архиву Хрватске, у 252. фонду Равнатељство усташког редарства НДХ – Жидовски одсјек, под брojeм 4.200.
БАРАКЕ ЗА БУНТОВНЕ ЕЛЕМЕНТЕ
У лето 1942. вршене су припреме за проширење логора и довођење великог броја нових логораша, што закључујемо из документа др Анте Никшића, тада представника НДХ код немачких власти у Београду. Никшић је 22. јула 1942. послао обавештајни извештај у Загреб у којем пише да се припрема постављање дрвених барака „за бунтовне елементе из НДХ” што изазива незадовољство Београђана, те да се спрема њихово паљење. Никшић је у поверљивом документу споменуо и то да је обавестио немачке власти о планираној саботажи. Овај извештај наводи хрватски новинар Александар Војиновић, у својој књизи „НДХ у Београду”, објављеној 1995. у Загребу, стр. 156.
Историчар др Душан Самарџија је у књизи „Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941–1945. (Б. Дубица, 1984) објавио именом и презименом 3.075 жртава (Срба) из Босанске (Козарске) Дубице, убијених, са назнаком места смрти „Земун”. У логор су одвођена деца од године, три, пет, али и старци од преко 100 година – не зато што је дете од годину дана било „антифашиста“ већ што је било српске народности.
Нацистички дипломата Бенцлер наводи у извештају Берлину од 30. августа 1942. да се у логору Земун налази преко 9.000 ухапшених, од чега више од половину чине деца и старци, да најстарији има 104 године, и да дневно умире 100-200 људи (Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Гетинген 1970, стр. 205). Владимир Жерјавић је у свом делу „Губици становништва Југославије у другом свјетском рату“ (Загреб, 1989), у којем је драстично умањио број српских жртава у НДХ, за логор Земун навео (на стр. 176) да је „од јесени 1943. до прољећа 1944. стријељано 10.000 људи“ – дакле за само нешто више од пола године. За овај логор он укупно наводи следећи број жртава: из Срема 10.000; са Козаре, Баније, Кордуна и Лике 10.000; Јевреја 3.000–7.000.
СВЕДОЧЕЊЕ НИКОДИМА ЂУРАШКОВИЋА
Секретар загребачке јеврејске општине Александар Арнон изјавио је на суђењу Ајхману у Јерусалиму (заседање 46, 19. маја 1961) да је кроз земунски логор (Сајмиште) прошло око 90.000 лица, од тога 7.000–8.000 Јевреја. По исказу Марије Сабо, Хрватице из Бијелог Брда код Осијека, на суђењу Алојзију Степинцу 1946. године: само из овог села код Осијека отерано је у логор Земун 360 људи од којих је 56 убијено (Суђење Лисаку, Степинцу, Шалићу и дружини, усташко-крижарским злочинцима и њиховим помагачима, Загреб 1946, стр. 379).
Споменимо и сведочење Никодима Ђурашковића, који је, после хапшења у Колашину, са 1.200 црногорских четника доведен на Сајмиште 18. маја 1943. где је, заједно са осталим четницима, пре упућивања у логоре у Немачку, остао две седмице.
„Одмах смо подвргнути специјално суровом режиму својственом за концентрационе логоре Немачке. Међу стражарима је највише било Павелићевих усташа и Маџара, који су у служби немачке армије.”
На Сајмишту су били заточени и припадници неких јединица под Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су пружили отпор нацистима приликом покушаја разоружавања. Ту чињеницу наводи историчар Венцеслав Глишић у свом делу „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре као и за остале затворенике“. Крајем јула 1943. из Угриноваца је у земунски логор депортовано 170 људи а из Добановаца 260 – то су подаци за само два села а „чишћено“ је подручје Доњег Срема од Руме до Земуна (Жарко Атанацковић, Земун и околина у рату и револуцији, Београд 1962. ст. 169).
Не могу а да не споменем на Сајмишту мученички пострадалог 1942. земунског свештеника, јереја и вероучитеља Ђорђа Живановића Врбашког.
Марта и октобра 1943. усташе и нацисти довели су и Јевреје из Сплита – 121 жртву. Ови мученици затим су послати за Јасеновац.
НЕОБЈАВЉНЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Љубазношћу госпође Мирке Влајковић, кћерке председника грaдскe Анкетне комисије за утврђивање ратних злочина у Земуну, покојног др Мирка Влајковића, 2017. године сам добио резиме закључака те комисије, сачињен 1945, који до данас није објављен.
Наиме, Земун је ослобођен од нациста и усташа 22. октобра 1944, а комисија у Земуну је почела да ради већ у новембру 1944. Др Влајковић који није веровао комунистима у тајности је чувао и поједине фотографије. Касније, обрађујући, у оквиру Државне комисије, злочине почињене над Србима у Херцеговини суочио се са опструкцијама о чему је у поверењу причао супрузи.
Овде износимо део закључака земунске комисије, које је, нормалном човеку, тешко читати. Најмонструознији описи су из тог разлога изостављени. Неке закључке и податке земунске Анкетне комисије је касније преузела Државна комисија за утврђивање ратних злочина и објавила га 1946. у свом Саопштењу бр. 87:
… У току анкетног испитивања утврђено је да су у логор на Сајмишту довођени људи скоро из свих крајева наше земље а највише из Срема, Босне, Херцеговине, Лике, Кордуна и Баније и из Србије.
Немачке окупаторске власти на Сајмишту приликом бекства углавном су уништили и понели архиву и картотеку Сајмишта тако да је овој комисији тешко установити колики је број људи за време окупације прошао кроз Сајмиште. Може бити да би се погрешило када би се макар приближно цифарски одредио број, али према исказима неких бивших затвореника, кроз логор је морало проћи скоро 100.000 људи.
