Печат, 24. 1. 2025, Дејан Антић: Јас’ ћу умрам како Србин – Осам деценија од убиства Григорија Божовића

Григорије Божовић (1880-1945), студент Духовне академије у Москви (1901-1905) Фото: Wikimedia Commons, Мико, „Вечни Колашин“ scan

Уморили су га у затворском подруму у Ђушиној улици у Београду, заоставштину похранили у мрачне депое, али мисао косовског Андрића било је немогуће утамничити – и данас бди над страдалним путевима српске историје

Ретко ко је међу данашњом омладином чуо за Григорија Божовића, угледног српског књижевника, професора призренске богословије и националног делатника. Једног од наших најталентованијих писаца с прве половине XX века који је лепоту Старе Србије, али и тескобу и муку „крвавог и ропског Југа“ под влашћу Османлија преточио у импресивне текстове чија ће вредност и у књижевном и у националном смислу тешко икада избледети.

СИМБОЛИ СРПСКОГ СТРАДАЛНИШТВА

Школовао се у Призрену, Скопљу, Цариграду, усавршавао на московској Духовној академији. Задобио квалитетно образовање, изградио широке видике, али је Григорије, син свештеника Вукајла Божовића, свој књижевни рад посветио националним и социјалним темама у којима ће централно место заузети поробљени и намучени народ у Старој Србији.

Стасавши у зло доба и у још окрутнијем арнаутском окружењу, на утамниченом Косову крајем XIX века, Григорије је, сопственим и искуством својих саплеменика, сведочио голготу и патњу српских јужњака од Полимља до Повардарја и Пелагоније. Зато јунаци његових приповедака нису имагинарни ликови. Они су живи ходајући симболи српског страдалништва и непокорности чију оданост царском немањићком роду нису успели да сломе арнаутски јатагани, аскерске сабље и бугарске каме. Многи од њих су попут Божовићевог Злата из Слатине дочекивали смрт у страшним мукама говорећи у себи: „Јас ћу умрам како Србин, како татко ми и свекоји стари поречки Срби“, не допуштајући ни једног тренутка да их страх савлада, да пред очима својих сељака буду предавници народа, да обрукају краља Вукашина и сина му Марка.

ЗАБОРАВЉЕН ПО ДИКТАТУ

У наставном плану и програму, у лектири, обавезној школској литератури већ осам деценија нема Божовићевих јунака. Нема ни једне од његових приповедака нити помена његовог имена. Нема стрико Долгача који је у пролеће 1914. из скопске суднице упозоравао наивне Србе да не верују Турцима и Бугарима и да ће доћи време када ће исти душмани поново ударити на Србију, нити Богдане – љуте православке из Калдуре код Ибарског Колашина која се одрекла мужа јер је испијен алкохолом преверио и од крштеног Милоја Красића постао Мустафа. Нема ни младог кокошињског учитеља Јована Цветковића Кумановца који је пред оштрицом бугароманског ножа на својим грудима војводи Бабати мирно одговорио „уште сам Србин“ чиме је свесно изабрао смрт уместо туђег националног имена.

Заборављен по диктату, косовски Андрић, како су Божовића савременици називали, подарио је своме роду упечатљиво и неизбрисиво сведочанство о борби за опстанак православних рисјана у древној и поробљеној колевци немањићке традиције, оставивши тако дубок траг на пољу српске документарне прозе хронолошки оивичене Младотурском револуцијом из 1908. и Априлским сломом из 1941. године.

МУЧЕНИЧКА, ЗА СЕРБА, СМРТ

И у безумљу Другог светског рата приповедач и путописац из Колашина на Ибру остао је доследан својим предратним идеалима. А било је нереално и очекивати да би један од некадашњих поборника Српске четничке организације у Битољском вилајету и народни трибун Отоманских Срба у Скопљу након нацистичке окупације Краљевине Југославије могао прихватити какву страну идеологију и повести се, као један број тадашњих недозрелих српских омладинаца и студената, за страним агентурама. Као у вери и нацији чврсто утемељен човек Божовић је до краја остао веран српском путу ради чега је по доласку комунистичких власти мученички страдао.

У мећави револуционарног терора трочлано веће Војног суда Команде града Београда 29. децембра 1944. године, након усмене расправе и тајног претреса осудило је Григорија „на казну смрти стрељањем, на губитак грађанске части и на конфискацију целокупне његове имовине“. Проглашен је кривим због претераног србовања, формирања Националног одбора у Пљевљима и уређивања „Пљеваљског вјесника“, гласила штампаног уз пристанак италијанских окупационих власти које је из перспективе Брозових следбеника ширило великосрпску и антикомунистичку пропаганду.

УТАМНИЧЕНИ ЗАВЕТИ

Пламен револуционарне „правде“ у Србији крајем 1944. и током 1945. године у смрт је одвео велики број национално опредељених интелектуалаца и културних делатника. Иако никада није окрвавио своје руке, иако се радило о осведоченом патриоти и хуманисти, иако су му у борби за народне идеале коју је водио писана реч и вера у Христа биле једино оружје, уочи Божића 1945. године у затворском подруму у Ђушиној улици у Београду уморили су комунисти барда српске књижевности Григорија Божовића. На страницама „Политике“ од 4. јануара 1945. године освануло је тим поводом обавештење да је ликвидиран народни издајник и непријатељ. По његовом убиству, у мрачне депое титоистичког поретка, склоњена је од читалачке публике и сва његова писана заоставштина како не би прогресивну југословенску јавност узнемиравала бесмисленим косовскометохијским темама и истином о Старој Србији – многострадалном изворишту српског идентитета и заветне државотворне мисли.

ВАСКРС КОСОВСКОГ АНДРИЋА

И како је једино Божија правда вечна, колапс брозовштине крајем претходног миленијума омогућио је ново рађање косовског Андрића. Етикета народног издајника скинута је са његовог имена 2008. године пресудом Окружног суда у Београду, а обновом српске државности са обе стране Дрине међу домаћим читалаштвом поново су васкрсла дела Григорија Божовића. Данас, осам деценија после свирепог убиства у Ђушиној улици, и након суморног југословенског искуства, његове приповетке актуелније су него икада. Попут пишчеве тешке судбине и оне су показатељ нашег националног отпора и несаломивости, али и упутство како да опстанемо и истрајемо као народ на Светом Косову и Метохији и у другим поробљеним српским крајевима.

Проф. др Дејан Антић

Печат, 24. јануар 2025. Бр. 843