„Драва се не предаје“, плакат документарно-играног филма Фото; Печат, Застава филм промо
Поводом документарно-играног филма Драва се не предаје, „Застава филм“, Crater Studio, режија Никола Лоренцин, Србија 2024.
Такозвана „култура сећања“ враћа се у наш друштвени живот, али некако споро, са огромним закашњењем и неким чудним оклевањем, о чему сведочи и случај филма коме посвећујемо ове стране. Али дух старог српског врховног бога и заштитника ратника Светог Вида – Видовдана – бди над српском судбином још од „Пракосова“ (Александар Лома), па онда од првих наших подвига у древно доба, све до Лазареве жртве и косовске епопеје, коју нам херојски и монументално враћају у сећање Кошаре и Паштрик.
Цела српска историја је непрестано оживљавање Видовдана, нашег најсветијег белега у времену од прапостојбине до данас. Иако је кроз ход времена мењао имена и одолевао непрестаним потресима. учвршћивао се вековима у општи архетип и колективно несвесно српског народа, кроз све наше победе, подвиге и поразе. Имамо их напретек, али бисмо још мало па изгубили свест о њима да нам се на време није поново јавио он, Видовдан, национално знамење нашег отпора и опстанка. А управо о томе како се чува част домовине и испуњава војнички завет, како се брани први и последњи камен земље Србије, како се приноси свесна жртва за њено достојанство и понос, како се, речју, стоји на вечитој стражи слободе говори документарно-играни филм Драва се не предаје редитеља Николе Лоренцина, дугогодишњег професора ФДУ и аутора бројних филмова, од којих они, произведени управо у „Застава филму“, чине посебан циклус.
НАСЛЕДНИЦИ ДУХА ОДБРАНЕ
То је сага о херојском отпору бојног брода „Драва“ на Дунаву у првих шест дана краткотрајног (не мање херојског!) априлског рата од 6. до 12. априла 1941. о чему се углавном ћутало шездесет година, јер се прича о добровољној жртви официра, подофицира и морнара Краљевине Југославије никако није уклапала у званичну верзију Титове историографије (и кинематографије!) о тобожњем слабом и издајничком држању краљевске војске и њеној брзој капитулацији.
Заступници комунистичког, авнојског наратива (нарочито Хрвати) јавно су говорили да „онакву“ Југославију, („тамницу великосрпског хегемонизма и шовинизма“) није требало ни бранити од Хитлера, што су 1941. масовно и показали приликом одушевљеног дочека Немаца у Загребу, а о чињеницама масовне издаје армије на фронту и формирања „Независне Државе Хрватске“ још четвртог дана од почетка рата (10. априла 1941) прелазило се брзо и без икаквог коментара.
Истовремено, дуго се прећуткивало ватрено небо над Београдом и херојска борба краљевских пилота, иако се, опет некако преко воље, признавало капетану Милошу Жуњићу и његовим ратним друговима из 6. ловачког пука Краљевског ратног ваздухопловства да су осветлали образ престонице за вечна времена, управо у духу Видовдана. О другим примерима хероизма говорило се још мање, а јуначко држање монитора „Драва“ на мађарској граници, где је бомбардовала војни аеродром у Мохачу са кога су узлетале немачке „штуке“ на Београд, било је нотирано без велике приче о разним годишњицама и обележавано са пар пригодних речи; а преко воље. Таква је била званична политика Брозовог комунистичког режима.
Да се ствари мењају и да пуна и болна истина тек сада у потпуности излази на видело сведочи и овај филм, доказ нарочите улоге коју при том већ прилично дуго имају „Застава филм“ и Министарство одбране Србије, прави наследници ратничког духа српске одбране и њене војничке части. Зато овај филм мора у биоскопе, на телевизије у „прајмтајму“ и на кабловске платформе, да не говоримо о нарочитим светским смотрама војничког и ратног филма, на којима смо, захваљујући опет „Застава филму“, освајали многа највиша признања.
МАКЕНЗЕН: ЈУНАЦИ ИЗ БАЈКЕ
„Фикционална матрица“ филма почива на стварним чињеницама из живота команданта речног монитора „Драва“, поручника бојног брода прве класе Александра Берића (Нови Бечеј 1906 – Дунав код Челарева, 12. април 1941) последњих месеци његовог живота и нарочито за последњих шест дана прометејске борбе против десетоструко надмоћнијег непријатеља.
Не располажући холивудским буџетом за ратни спектакл, (који је сага о „Драви“ заиста заслуживала – послала је на дно Дунава туце непријатељских авиона, најурила целу једну непријатељску флотилу и још штитила наше јединице у повлачењу!) редитељ Лоренцин определио се за документарно-играну камерну драму, у којој је зорно осветлио лик краљевског официра „старог кова“ (читај: најбоље традиције српске војске).
Каква је то сад „дунавска традиција српске војске“? Не заборавимо да је један речни краљевски ратни брод крајем Великог рата 1918. низ Дунав превозио – као српског заробљеника! – великог немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена у Ђурђеву тврђаву Смедерево, којом приликом је „први витез германског Кајзера“ изјавио: „Дозволите мени, бившем непријатељу да поздравим херојску Србију. Борили смо се против јунака из бајке!“
Колико су му оквири и околности дозвољавале, Лоренцин је успео у својој намери. Он пажљиво гради једну филмску парадигму на примерима Берићевих војничких, али и људских врлина. Притом се држи видовданског култа наше народне ратне жртве: у предвечерје велике битке против неупоредиво јачег непријатеља слави се крсна слава, у скромном породичном кругу, у српској Боки, где прска кандило под иконом и јуначки преци примају заслужену захвалност. (Берићева супруга Вера потицала је из старе бокешке породице Влаховић – игра је, одлично, Марија Бергам.) Овај етички и верски пролог даје готово хомерски тон целом филму: нови живот Лазареве жртве и косовске епопеје и 1941. отвара стазе славе и трагедије, којима ће ускоро кренути цео народ. На најужем делу те стазе наћи ће се Берићева „Драва“. Прва ће примити непријатељски удар и узвратити жестоко из свих својих тешких топова и митраљеза код Бездана над којим се надвијају јата немачких „штука“ и „Хајнкела“ на злочиначком лету за Београд.
„Драва“ је, дакле, била добро наоружан брод. „У покретној кули двоцевни далекометни топ калибра 135 мм, затим три тешке хаубице калибра 120 мм и два противавионска топа калибра 35 мм. Тешки двоцевни противавионски чешки митраљез Шкода калибра 20 мм, и већи број шварцлозе митраљеза калибра 7,9 мм распоређених по целој палуби. Палуба брода била је панцирна, дебљине 30 мм.“ Посада компактна и дубоко свесна своје мисије. Берић се не бори само против непријатељске флотиле од четири ратна брода, него и напада немачки аеродром, седам километара удаљен на непријатељској територији, где на писти уништава авионе спремне да полете на Београд. Одбијајући напад четири мађарска ратна брода и штитећи до последњег повлачење Осијечке дивизије на леву страну Дунава, Берић се лагано повлачи према главној бази речне флотиле Новом Саду, док са севера долеће цела једна формација јуришних „јункерса 87“ и засипа га ураганском ватром. Берић обара једну за другом десет „штука“ али у ватришту детонација стиже му наређење у које – не може да поверује.
Да сместа обустави борбу и преда „Драву“ Немцима!
ЗЛАТНИ ПРЕСЕК ЧОВЕКОВОГ БИЋА
Наређење је потписао командант Југословенске дунавске флотиле, капетан бојног брода Едгар Ангели, који је одмах по избијању рата побегао у Осијек и у Загребу завршио каријеру као „комодор“ НДХ (не би ме уопште зачудило да је доцније умировљен као високи официр ЈНА), док се о Берићу и његовој храброј посади шапутало до пре неки дан, а његова породица после рата била понижавана, вређана и осуђивана на затвор и конфискацију целе имовине.
А какву су то судбину доживели Берићи? Пре свега, Александар је био узорни изданак грађанске Србије, прави „класни непријатељ“, дакле краљевски официр за пример. Његов отац Иван био је један од директора „Српске банке“ у Новом Саду и Загребу, деоничар једног од највећих новчаних завода Краљевине с дугом традицијом, кога су још 1895. основали Богдан Медаковић, Михајло Пупин, Симо Матавуљ и низ најистакнутијих пречанских Срба. После рата тражио је Берић да му се поврати имовина коју су опљачкале усташе и окупатори, али није добио ништа, а због тога што се уопште жалио, допао је још и затвора и сва имовина му је одузета као – „сараднику окупатора“! У тешким условима живота, без средстава са троје мале деце, госпођа Вера је оболела од туберкулозе, а заразила је и свог сина Ивана. Тражила је да, кад већ нема друге, напусте земљу и лече се у иностранству, али им је Броз ускратио пасоше и обоје су умрли у беди. Тако се друга Југославија захвалила ратном хероју своје војске; није никакво чудо да је сличну судбину доживела и сама.
Иначе, наређење да се преда послато је Берићу званичним путем један дан пре почетка рата и то из Осијека, што значи да је у питању била Ангелијева отворена и бедна издаја, као и бројне сличне (сетимо се само краљевског капетана Владимира Крена, заклетог усташе, који је првог дана рата 1941. прелетео Немцима и предао им све планове наших аеродрома, па онда постао заповједник свих Павелићевих зракоплова).
На почетку рата, Берић је окупио целу посаду, саопштио да су Хрвати основали своју државу, рекао да нема намеру да предаје брод, него да ће наставити да се бори до краја, а да ко жели може одмах да напусти „Драву“. Пријавило се неколико официра и морнара којима је дат чамац и сува храна (на броду је, ипак, остало још Хрвата, рецимо први официр поручник Бруно Шегвић, који је на крају извршио самоубиство). Поручник фрегате, Требињац Сулејман Шеховић, Муслиман, први у рангу дипломац Краљевске поморске академије, погинуо је херојски, лично нишанећи из свог прамчаног топа. Берић је спречио своје револтиране војнике да пуцају у дезертере у чамцу, сасвим у духу правила српског витешког кода о чојству и јунаштву („јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе“ – војвода Марко Миљанов). „У овим једноставним речима огледа се сва суштина витештва“ пише Марко Алексић у својој сјајној студији („Српски витешки код“, Београд, 2016). „Његова снага садржана је у витешком кодексу који симболизује идеални узор људских врлина, својеврсни златни пресек човековог бића.“
„ДРАВА СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ!“
Поручник бојног брода Александар Берић Фото: Печат
Као одговор на Ангелијево издајничко држање, Берић је наредио да телеграфиста сваких десет минута емитује поруку „Драва се не предаје“! Минирао је Богојевски мост и вештим маневрисањем пробијао се сам самцит према бази под непрестаном ватром, али га је 12. априла код Чиба (данас Челарево) сустигло ново јато „штука“. На крају је погођен машински одсек, капетан је наредио напуштање брода, а сам високо подигао југословенску заставу и у ставу мирно, рањен у руку, на командном мосту, потонуо са бродом, по старом морнаричком адету. После месец дана Дунав је избацио његово тело код Белегиша, где су га душевни мештани са пијететом сахранили на сеоском гробљу. Без обзира на „наређење“ вајне команде, његову судбину поделило је још шездесет морнара, официра и подофицира водећи „Драву“ не на дно реке, него високо, у загрљај неба, где и данас почивају.
Пре чина ове видовданске жртве, првог дана рата, Берић је својој госпођи Вери и сину Ивану оставио писмо, у коме, између осталог, каже:
„Мили моји … једно је сигурно, робови нећемо бити и ако треба да се гине, часно ћемо положити наше животе за добро Краља, Отаџбине и Слободе, а на понос наших Очева, Жена и Синова! Нека нам Бог да снаге и моћи да часно извршимо своје задатке, а Вама храбрости и љубави, да нас са вером дочекате кад се вратимо у загрљај Ваш, у загрљај оних за чију слободу смо кренули овим трновитим али часним путем! Нека се деси било шта, оно што је судбина одредила, задржите у себи вазда веру да сам до задњег трена живио за вас, у срцу са љубављу и са молитвом на уснама – да вас Бог сачува у здрављу и у најлепшим успоменама на мене“.
Јесмо ли се одужили капетану Берићу? Једна касарна у Новом Саду носи његово име, а на сеоском гробљу у Белегишу стоји сада његова биста, где се једном годишње одржава скромна свечаност. Мало. Ту је, међутим, „Заставин“ и Лоренцинов филм, Берићево писмо за антологију, као сведочанство ко зна којег по реду испита из српског витешког кода овенчано још 1942. Карађорђевом звездом IV степена и дугогодишњим заборавом.
Печат: БРОЈ 820
