Погледи, 29. 4. 2024, Ђорђе Ивковић: О Зверима и људима – сличице из Великог рата

Мачва после покоља српских цивила, братских аустроугарских јединица Хрвата, Срба, Далматинаца и Словенаца, лето јесен 1914. Фото: Архива

Не, овај рат не престаје. Пулсира од покоља до лажног затишја, али је увек ту. Неумољиво присутан ма колико се трудили да га не видимо, живог, гладног и жедног. Ни геноцид не престаје од дана када се царствујушчом Виеном заорило Serbien Muss Sterbien. Геноцид (реч коју користимо јер нема друге и довољно тачне, посебне речи за свеукупно затирање дуже од века) траје и овога часа, док мучно пишем ове редове. И трајаће док се последњи међу нама не одрекну себе. Док не присиле себе да верују да они пре њих, они што их родише, беху звери а не људи. Трајаће тај развучени геноцид док последњи Срби добровољно не постану цивилизовани робови манкурти, они робови што губе разум од мучења па постају најверније слуге својим мучитељима, на чији миг ће намах рођено чедо заклати.

Ја одбијам да заборавим. Рачунам да нисам једини. Док у свету траје полемика јесмо ли звери или можда ипак помало људи, предочавам једну причу у три слике о зверима и људима, из времена када је све почело 1914. године, или 7423, како вам драже.

Слика прва – Шабац

Сећања Пере Блашковића, команданта батаљона у Трећој босанскохерцеговачкој регименти. Улазећи са својом јединицом у Шабац, у зору 18. августа 1914. године, овај официр наводи да се суочио са језивом сликом…

„Свугђе смо наишли на каотичан неред. Тако стање војске у једном освојеном граду нисам могао ни замислити. Док смо марширали улицама, официрима и војницима прилазили су пијани санитеци и трењаки, па су им нудили вина, женских ципела, рубља и шешира, дјечјих играчака, крзна и тепиха…“

 
Слика друга – Мачва и Подриње
Краћи извод из Извештај Арчибалда Рајса:

Аница Јездић, стара 32 године, очи ископане, нос и уши одсечени.

Симо Јездић, стар 14 год. одсечени су му нос и уши.

Јелка Донић, 13 година, одсечени су јој нос и уши.

Цветко Павловић, ископане му очи.

Крсман Калабић, стар 56 година, ископане му очи и одсечени нос и уши.

Смиљана Васиљевић, стара 48 год, очи ископане.

Миросаву Васиљевић, стару 21 годину: силовало је око 40 војника, потом су јој исечени генитални органи а коса гурнута у вагину. На крају су јој извадили утробу. Умрла је тек непосредно после овога.

Бр. 46, из 26. линијског пука, тврди да је извесни поручник Лазар (Мађар) са својих 80 војника убио најмање 30 мушкараца и жена. Људи из његове чете су видели како је улаз у једну кафану био закрчен полуспаљеним жртвама. Ово се догодило недалеко од Зворника (у селу Зулине).

Бр. 58, из 18. пешадијског пука из Копривнице (Хрват), тврди да је у Добрићу видео како војници из 37, мађарског пука убијају бајонетима једанаесторо или дванаесторо деце старе између 6 и 12 година. Овај масакр је извршен по наређењу натпоручника Нађа (Nagy) и догодио се 16. или 17. августа. Сведок је био само на тридесет, четрдесет метара удаљен од војника – убица.

Лазар Петровић, стар 46 година, одсекли су му једну шаку и ископали очи.

Милица Петровић, 45 година, одсекли су јој дојке.

Добрија Петровић, 18 година, ископали су јој очи.

Станка Петровић, стара 14 год, ископали јој очи и одсекли нос.

Ана Петровић, стара 7 година, одсекли су јој уши.

Живко Павловић, стар 50 година, исечен на комаде.

Станица Павловић, стара 50 година, Исечена на комаде и ископали су јој очи.

Зорка Павловић, стара 18 година, исечена је на комаде

Никола Томић, стар 63 године, нанет му је велики број рана бајонетом.

Живко Мађаревић, стар 70 год. ископане му очи.

Станоје Мађаревић, 40 година, одсекли су му уши.

Јоцо Миловановић, стар 90 година, исекли су му кожу на каишеве.

Милосав Обрадовић, стар 18 година, одсекли су му нос и уши и ископали очи.

Драгољуб Исић, 18 год. одсекли су му нос и уши.

Живко Пејчић, стар 70 година, ископане очи и прекривен ранама.

Светозар Томић I, стар 54 год. ископане су му очи.

Светозар Томић II, стар 60 година, одсекли су му нос и уши.

Цветко Јакић, стар 23 године, ископали су му очи.

Милева Јакић, стара 17 година, силовали су је, а потом убили.

Сретен Росић, стар 26 година, исечен и сав прекривен ранама.

Миливоје Росић, стар 25 година Сава Росић, стар 50 година,

Михаило Росић, стар 18 година

Стана Росић, стара 50 година — Ископали очи изболи бајонетима

Љубомир Мађаревић, стар 16 година, одсекли су му нос и ископали очи.

Станица Шакић, стара 24 године, неколико пута су је силовали, а затим изболи бајонетом.

Драгомир Шакић, стар 35 година, силован неколико пута, а затим прободен бајонетом.

Стана Шакић, стара 15 година, силована и неколико пута избодена бајонетом.

Милева Гајић, стара 44 године, сва прекривена најразличитијим ранама.

У Шљивову је капетан пронашао тело једне четворомесечне бебе којој су проболи гркљан.

Александар Стевановић, инжињеријски капетан видео је лешеве двеју жена у Бастави. Жртвама су одсечене дојке и стављене у уста (жене из породице Солдатовић). У једном селу недалеко од Крупња, две девојке старе 17 и 21 год. пронађене су како леже без свести јер их је силовало више од двадесет војника.

Тако Аустругарска солдатеска, из срца европске цивилизације.

Слика трећа – Земун

Ратна срећа се окренула, Срби су у Земуну. Тамошњи фратар Солан Матковић бележи:

Спровод дјетета. – Тужна слика.

На дан провале /НАП: српске војске у Земун/, оне 10. IX., имао сам у 3 сата поподне спровод дјетета у Полгаровој дашчари. Додјем пред кућу жалости, ал врата закључана. Кроз стакло прозора видим на трпези лежећу шкрињицу и уљано свјетло како титра. Родитељи дјетета оставили те ноћи мртво дијете и побјегли… Помоћу кључа сусједне куће отворисмо врата. Након благослова понесоше двије старије жене мртво тијело и један дјечак напријед с крижем. Кренемо на цесту, која води с Колодворске улице на Главну улицу. Пред Хотел Централом сусредосмо једну чету српских војника праћену свјетином домаћег српског живља, који су одушевљено клицали: Живио Краљ Петар и.т.д. Војска је дала почаст кондукту по војничком пропису, а ми оборених очију несметано прослиједили свој пут даље на ркт. гробље.

Фрањевац Солан Матковић

***

Тако, роде, да не заборавимо ко је одувек био звер и јадна кукавица, а ко човек. И, запамти роде, овај рат нема краја.

Ђорђе Ивковић