Покрет за одбрану Косова и Метохије, Ресен, 16. 12. 2022, Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941-44.

Логор Стари Трг, Први Тунел, Трепча Фото: Покрет за одбрану Косова и Метохије

О концентрационом логору „Трепча“, у којем је вршен геноцид над српским народом, врло мало се зна. Као да је неком било стало да се униште трагови о постојању логора.

Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе.

Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000.

Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења.

Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године.

После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: „Nach Deutschland“.

Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили једну мању јединицу у Стари Трг, где су окупирали неоштећени рудник, спреман за производњу. Трепча је тако добила окрутног господара.

Немци су у руднику Стари Трг и оближњем погону Први Тунел, предузимали све мере како би постигли редовну испоруку оловно-цинкане руде, да све функционише и одржава се како треба – уређаји на површини, и читав подземни лавиринт рудника: поткопи, хоризонти, окна, откопи, ускопи, нископи, ходници, бушотине, подграђе, стропови, сипке, засипи, уређаји за одводњавање, вентилацију итд. Требало је натерати на ревносан рад све оно мноштво људи који су радили на површинском и дубинском делу рудника, пре свега рударе и њихове помоћнике, који су копали руду и палили мине, јамске утовариваче-возаче руде, цевџије, тесаре, јамске браваре и електричаре, раднике који су радили на транспорту и извозу руде, на пумпним станицама, у радионицама, на компресору и другде. Затим предраднике, надзорнике, пословође, магационере, чиновнике, инжењере и све остале који су сачињавали ,,војску” од више хиљада запослених у старотршком руднику. Окупаторска управа је желела да сви ти људи раде као строј који ће осигурати да се руда из богатих ходника под земљом даноноћно извлачи и транспортује жичаном ,,железницом” на даљу прераду.

Јаке Немачке војне снаге у Косовској Митровици, крајскомандатура, војна жандармерија (Feldgendarmerie) и тајна полиција физички су обезбеђивале рудник. У томе су им помагале шиптарске квислиншке оружане формације: жандармерија, рудничка стража и наоружани добровољци-вулнетари по околним и другим селима.

Све је било усмерено на то да оловна река из Трепче непрекидно тече у Хитлеров Трећи рајх. Први човек у Старом Тргу Ернест Краузе био је рударски инжењер, одмах је ревносно приступио послу, чврсто решен да заведе ред и дисциплину, служећи се при томе час застрашивањем и применом оштрих мера, час показивањем ,,бриге” за раднике и ,,залагања” за решавање њихових проблема, што је посебно истицао приликом примања радника на разговор одређеног дана у недељи. А то се морало постићи силом или милом. Или, тачније, по Краузеовом рецепту: час милом, час силом.

Директно руковођење погонима у ,,Трепчи” било је поверено компанијама-Mansfeld из Ајслебена, која је била саставни део Zalcdetfurt концерна и Ргоsјag, односно њиховим представницима у ,,Трепчи”- инжењерима Краузеу и Хелвигу. Краузе је био директор рудника, а Хелвиг директор флотације и топионице. Иста подела била је извршена и у Бору, где су такође биле ангажоване ове две компаније.

Кад су Краузе и Хелвиг преузели руковођење предузећем, априла 1941. године, њихове процене су биле веома оптимистичке. У свом првом извештају директору компаније Mansfeld у Ајслебену –  Клингшпору, Краузе је писао да су постројења на површини и у окнима у одличном стању и технички савремена. Посебно је наглашавано да је рудно тело у ,,Трепчи” неупоредиво веће и богатије од рудних тела које експлоатише Mansfel AG у Немачкој, тако да му то чак причињава тешкоћу да се адаптира условима производње. ,,Све сија и искри од руде одличног квалитета”, писао је Краузе. ¹

Формирање нацистичког робовског логора у Првом тунелу

Логор су формирали инжењер Ернест Краузе, директор рудника, пореклом Аустријанац и Андрија Шаб рударски инжењер из Беле Цркве. Логор је образован у пролеће 1942. године. Логор је проширен да прими групе логораша из сабирног центра за Србију са Сајмишта. ²

Већ септембра 1942. године железницом стиже прва група логораша у логор у Првом Тунелу. Третман заточеника у логору био је ужасан, а затвореници су вођени као робови тј. присилни радници. Већина заточених родом су били из Босне, из Поткозарја. Немци су могли упадати у логор и ноћу и дању, да премлаћују несрећне затворенике, да их одводе на стрељање кад год су хтели.

Стражу су обезбеђивали Немци, бугарски војници и шиптарски жандарми. Било је и шуц полицајаца, међу њима су се истицали Јосип Елберсолт и Иван Липичник фолксдојчер из Словеније. Истицали су се и жандарми Небија Ашим и Рустем Шахини из Великог Кичића.

Живот у логору је био врло тежак. Гладовање, батињање и други облици мучења проузроковали су смрт око 130 логораша. Заточеници су обучени у робијашка одела, направљена од платна коприве, са дрвеним цокулама на ногама, и то је било све, тако да су се током зиме смрзавали. Прехладе, упале плућа, бронхитис биле су свакодневне болести. Постојао је режим неког опоравка од месец дана. Тада се није ишло у јаму. Радило се око рудника на рашчишћавању разног отпада, а потом је следио рад у руднику на 150 метара испод земље. Робови су углавном радили на копању руде и одржавању уређаја у јами.

Из извештаја Краузеа, од 2. септембра 1942. године, види се да је прва група логораша стигла крајем августа, а да су почетком септембра употребљени за рад у окнима. Ангажовање прве групе логораша утицало је да се производња повећа на 35.000 тона руде месечно.

Режим у логору је био очајан. Затвореници су тучени, изнуривани глађу, извођени голи и боси на мраз, били без икакве здравствене заштите, док се није нимало поштовао хумани поступак. Црвеном крсту и другим хуманитарним организацијама није дозвољаван улазак у логор.

Из, за сада, доступних извора не може да се утврди тачан број логораша који су прошли кроз логор у Првом Тунелу. Међутим, из података који се доносе у месечним извештајима о раду Војно-привредног штаба ,,Југоисток”, може да се добије приближна слика. Наиме, у овим подацима се број логораша издваја од броја осталих радника. За њих се користи назив „заробљеници“.

Ако се зна да сем 140 ’италијанских‘ заробљеника (Срба из италијанских логора), других ратних заробљеника није било, може се закључити да се под категоријом „заробљеници“ подразумевају и доведени логораши. Према овим подацима, број „заробљеника“ био је: у фебруару 1944 – 900, у марту – 671, мају – 589 и јуна – 636.

Немци су у знак одмазде спроводили нечувене репресалије, батинали, затварали у самице, истеривали голе заточенике на мраз и што је најтеже стрељали их. До расформирања логора Немци су стрељали 41 заточеника. Погубљење је вршено на путу према Косовској Митровици, док је од последица мучења умрло 46 присилних радника-робова, ³ било од глади, болести или батина и другога. ⁴

Стрељање и мучење затвореника наређивали су: Ернест Краус и Андрија Шаб, а вршили су Иван Липичник, Јосип Еберсолт, Руди Херфорт, Небија Хашим, Рустем Хашим и немачки војници „Принц-Еуген“ дивизије, шуц полиција, албанска жандармерија и други.

Терор над логорашима

У логору Први Тунел, владао је незапамћени терор над логорашима, који су радили на принудном раду у руднику.

Стална батинања, слаба исхрана, непрекидно малтретирање са 25 до 100 батина. На босим и гладним затвореницима иживљавали су се стражари, бугарска војска и шиптарска жандармерија, која је чувала логор унутра и споља.

Од мучења и злостављања у логору у Првом Тунелу умрло је 46 логораша, претежно Срба са леве обале Дрине, који су доведени из логора Сајмишта.

* * *

По казивању Емине Касумовић Влаховић, из Првог Тунела, умрли логораши сахрањивани су у селу Река према путу за Косовску Митровицу без икаквог обележја. Један део умрлих логораша сахрањиван је у делу потока према селу Кутловцу.

Мирољуб Мики Златковић, Логор нацистички ,,робовски”…
ГБ ,,Вук Караџић, Кос. Митровица, 2003.

1.  MK, ZA, f. 1270, Клаузеров извештај директору компаније Mansfeld AG Клингшпору од 3. маја 1941.
2. Концетрациони логор Сајмиште (лева обала Саве) био је на територији тадашње НДХ, а њим су руководили Немци.
3.  О свему што је наведено потврђује и званичан комисијски извештај Среског народног одбора за Косовску Митровицу, сачињен 5. марта 1946. у Првом Тунелу, заведен под редним бројем Пов. бр. 707/46. Оригинални извештај Комисије налази се у Архиву Југославије, заведен под редним бројем 16.742. У извештају, поименично су наведени робови-присилни радници који су стрељани њих 41 и 46 умрлих. 
4. После скоро три деценије, на иницијативу преживелих логораша, обележено је место где је био логор.