Поликтика, 25.12.2010, У Београду 20 масовних гробница

Државна комисија за тајне гробнице: У Београду 20 масовних гробница Фото: Политика

За протеклих годину дана од када је формирана, Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, успела је да попише више од 18.000 страдалих лица и евидентира више од 190 локација на којима су потенцијалне масовне гробнице широм Србије. Секретар Државне комисије, историчар др Срђан Цветковић, каже за „Политику” да су до сада детаљно испитали 23 локације.

– У потпуности смо завршили истраживање и обраду података за Подунавски, Тимочки и Јабланички округ. Тренутно обрађујемо друге регионе, укључујући Косово и Војводину. Радимо и анализу по местима, колико је људи страдало у односу на број становника, у промилима. Према до сада обрађеним подацима, просечно је то око пет промила становништва у овим окрузима. У појединим местима смртност иде и до 60 промила, као што је у Великој Сејаници код Грделице у близини Лесковца. Наравно, има и места у којима нико није страдао – открива Цветковић.

Обављене су и пробне ексхумације. У Потоку Змијанцу код Бољевца откривена су 44 тела стрељаних цивила из Бољевца и околних места, додаје наш саговорник. Исто тако, код Гувништа код Власотинца, пронађено је 60 лица, махом рањеника равногораца и цивила:

– Они су изведени из болнице из Власотинца одмах по ослобођењу и стрељани. Занимљиво је да је ратни председник Власотинца Светозар Стојановић Буђић апеловао да се уједине све снаге и да се заврши ослобођење, а да се потом формирају судови за ратне злочине, а што би све надгледала енглеска мисија. Већина потписника апела, на челу са Стојановићем, потом је стрељана.

Углавном су ликвидације вршене по јединственом сценарију. Преко спискова који су унапред сачињени, или преко текућих дојава, вршена су хапшења и ислеђивања уз честу примену тортуре. Најчешће током ноћи, уз коришћење жице за везивање, у групама од 15 до 30, људи су одвођени на одређене локације и тамо бивали ликвидирани. По обављеној ликвидацији, простор би био маскиран, а приступ породицама настрадалих забрањиван.

– У Београду смо лоцирали двадесетак тајних масовних гробница у којима би могло да буде више хиљада сахрањених жртава. Данас су нека од тих места у центру града. То су сада паркови, стамбени објекти, игралишта… Највећи затвори су били на месту данашњих факултета, Природно-математичког (Главњача) и Рударско-геолошког (Ђушина). Није превише претерано рећи да су затвори били скоро у свакој великој згради. Рецимо, у шминкерници данашње „Арт телевизије”, на једном од прозорских окана и даље стоје потписи затвореника, који су изгребани у том периоду. Највеће стратише на територији Београда, по свему судећи, јесте Лисичји поток, који је сада стамбено насеље – појашњава секретар Државне комисије за тајне гробнице.

Цветковић додаје да се Комисија сусреће се неколико великих проблема. Први је тај што је ово истраживање требало радити пре двадесетак година, док су многи сведоци били још живи и могли да сведоче из прве руке.

– Друго, недостају нам књиге стрељаних за многе градове и регионе, укључујући Београд, Шабац, Чачак… Тако смо принуђени да се више ослањамо на секундарне изворе. Али, највећи проблем су нам теренска истраживања, јер изискују велика средства, којима не располажемо у овом тренутку, а Комисија још увек нема чак ни свој аутомобил. План је да у наредној години много већи акценат ставимо на теренска истраживања и ту очекујемо велику помоћ владе и Министарства правде. Позивамо, такође, све грађане који имају одређена сазнања да се јаве на телефон 011/339-82-48, како би нам помогли да овај посао што пре приведемо крају.

Уредне књиге стрељаних

– Комисија не би могла ни да започне рад без одлуке владе да скине ознаке тајности са докумената која се тичу страдања лица после септембра 1944, што је влада учинила у априлу. У највећем броју случајева код пописивања лица, ослањамо се на архиву БИА, која је похрањена у Архиву Србије.

Насупрот увреженом мишљењу, испоставило се да ипак постоји сачувана грађа о репресијама после Другог светског рата и да је она уредно, детаљно и прецизно вођена у службама безбедности, Озни и Удби. Највише су нам били од користи спискови и књиге стрељаних, које су укоричене и уређене након 1948. године. Претпостављам да се власт осећала угроженом и да је постојала потреба да се цела Србија мапира у смислу унутрашњих непријатеља. Тако су и потомци стрељаних били потенцијално „сумњива лица” – тврди др Цветковић.

Бојан Билбија