Политика, 1. 6. 2024, На растанку с пушкама сузе потекле прекаљеним ратницима

Српски војници на Крфу Фото: Политика

Измучени у Албанској голготи опорављали су се српски војници на острву Крф. Своје пушке, с којима бранише отаџбину, једва су сачували у мучном преласку преко Албаније. Али дође крај том оружју овде на Крфу, нове француске ваљало им је преузети.

Официра Чедомира Захарића, учитеља из Ужица, одредила је овде војна команда у комисију за обуку српских ратника новом француском пушком. Спремао их је он за наредне борбе. Ближила су се војевања на Солунском фронту у која се није могло без доброг наоружања.

Та промена пушака на Крфу није протекла без емоција. Српска војска имала је током првих ратних година сасвим добре пушке „тролинејке” (са пет метака), које су због силне употребе биле дотрајале. Одлучено је да се оне повуку и замене француским са три метка. Како пише Антоније Ђурић у делу „Солунци говоре“, било је веома дирљиво када су војници предавали своје и узимали француске, сложене у сандуцима. Командант батаљона потпуковник Војислав Бумбаширевић (родом из Мачката) подигао је француску пушку и обратио се војнику: „Дај, јуначе, ту српску пушку која је све непријатеље тукла, а ево ти пушка којом ћеш ослободити своју отаџбину, своје миле и драге и све које је непријатељ поробио.”

Прекаљеним ратницима су потекле сузе. Они су с том пушком годинама друговали и била им је део живота. Неки су љубили пушку, стављајући је на гомилу, пише Ђурић.

А отаџбина је свима била у мислима. Захуктале су се припреме војске за одлазак на Солунски фронт. Официр Захарић неуморно је учио борце руковању новим оружјем и сви су то добро савладали. С француским пушкама у рукама следећих година јуначки су гонили непријатеља од Кајмакчалана ка северу и ослобађали Србију.

У тим крвавим борбама по храбрости се истакао Чедомир Захарић, у чину капетана, кога је виша команда одликовала Сребрним орденом Карађорђеве звезде с мачевима и Орденом Светог Саве петог реда. О овом учитељу, ратнику, а после рата политичару, председнику ужичке општине, посланику и сенатору пише Милисав Р. Ђенић у „Биографском лексикону Златибора“:

„Чедомир је рођен 1885. у Ужицу, у трговачкој породици. Отац Илија и мајка Јелица омогућили су сину да у Кремнима стекне основно образовање, а четири разреда гимназије и учитељску школу заврши у Ужицу. Као учитељ службовао је у Мачкату, Биосци и Кремнима. У ослободилачке ратове одлази као резервни пешадијски поднаредник, а после битке код Битоља 1912. произведен је у чин наредника. Од почетка Великог рата у чину капетана командује четама првог и другог батаљона Четвртог пешадијског пука.”

Следи Захарићев прелазак с војском преко Албаније, затим боравак на Крфу, где обучава ратнике, па Солунски фронт.

„После повратка из рата бавио се учитељским позивом. Од 1924. ради као чиновник у ужичкој општини, а биран је и за њеног председника. Активно се бавио политиком, од почетка тридесетих водећи је трибун Радикалне странке у златиборском срезу. На парламентарним изборима 1931. убедљиво је победио демократског кандидата Андрију Јевремовића, а на следећим 1935. однео још убедљивију победу. Приликом формирања ЈРЗ за срез златиборски на збору у Чајетини изабран је за председника среског одбора, а за сенатора је биран 1938. године”, бележи о Захарићу „Биографски лексикон Златибора”.

Пред Други светски рат Чедомир је мобилисан и постављен за команданта Загреба, а када је уследио распад државе и војске успео је, преко Винковаца и Београда, да стигне у Ужице.

„Све позиве Милана Недића и пуковника Драже Михаиловића да им се придружи одбио је. Током рата није припадао ниједној организацији нити је био политички ангажован, али су га партизанске власти огласиле за народног непријатеља и сарадника окупатора. Не желећи да сачека партизанске јединице, Захарић са сином Савом и два синовца напушта Ужице. Кренули су у правцу Вишеграда и, према сазнањима породице, стигли до Зенице, где су их партизани заробили у једном масакру и стрељали. Цењени педагог, командант у јединици српске војске, витез са Кајмакчалана, народни трибун, посланик и сенатор, од партизана жигосан као народни издајник, сигурно да то није био. Његовог сина и два зета Немци су одвели у заробљенички логор, а Бугари су му запалили имовину у Кремнима”.

 
Бранко Пејовић