Сљеме, Адолфовац: Спомен табла за убијену породицу Зец 1991. године Фото: Портал Новости
Спомен-плоча и пригодне речи изречене на месту страдања српске породице 32 године касније не могу променити утисак да су Хрватска и цео регион још увек миљама далеко од суочавања с прошлошћу
На загребачком Сљемену, код планинарског дома „Адолфовац”, у четвртак је одржана комеморација и откривена спомен-плоча 12-годишњој Александри Зец и њеној мајци Марији, које су убијене на тај дан 1991. године, након што су испред породичне куће на загребачкој Трешњевци биле сведоци убиства Александриног тате и Маријиног супруга Михајла.
Загребачки градоначелник Томислав Томашевић изјавио је да је спомен-плоча коју су заједно подигли град Загреб и Српско народно веће (СНВ) подсетник и „мрачна успомена” овековечена у колективном сећању грађана Загреба као страшан злочин како се никада више не би поновио.
Председник СНВ Милорад Пуповац, у име свих оних који су годинама инсистирали да се ово место достојно обележи, захвалио је граду Загребу јер је подржао постављање спомен-плоче и истакао како је то показатељ свима у Хрватској како треба завршавати с ратним страхотама и градити мир и толеранцију међу људима.
Међутим, спомен-плоча и пригодне речи изречене на стратишту 32 године касније не могу променити утисак да су Хрватска и цео регион још увек миљама далеко од суочавања с прошлошћу и да су овакви догађаји више „инцидент” него правило. Постављање овог споменика заправо је плод вишегодишњих настојања Лиге антифашиста предвођене Зораном Пусићем и удружења Документа које води Весна Тершелич, те још неких невладиних активиста и СНВ који су их у томе подржавали. Не треба заборавити ни неколицину новинара која их је у томе пратила и тако одржавала у сећању причу о страдању породице Зец.
Ту треба додати и позоришног режисера Оливера Фрљића, који је пре девет година у ријечком ХНК поставио представу „Александра Зец” и тако помогао да се злочин не заборави. О представи, пробама и атмосфери у којој се све догађало, документариста Небојша Слијепчевић пре пет година је снимио филм „Србенка”, те је тако и он своју циглу уградио у спомен-плочу на „Адолфовцу”.
А мала Александра, њена мама Марија, иначе Хрватица, и њен тата Михајло имали су све предуслове да буду заборављени. Па ко би се сећао загребачког месара српске националности којем су хијене у полицијским униформама 1991. упале у кућу, опљачкале га, убиле на кућном прагу и у непознато одвеле његову кћерку и супругу, ваљда зато што су свему томе биле сведоци.
У Михајла је пуцао Синиша Римац, имао је тада 18 година. Александру је убио предратни, ратни и послератни криминалац, данас покојни Муниб Суљић, а друштво су им правили Небојша Ходак, касније осуђивани дилер дроге, Игор Микола, који је годинама касније осуђен за ратни злочин у Пакрачкој Пољани, и Сњежана Живковић.
Убиство је почињено у време када су многи имућни загребачки Срби одвођени на илегална саслушања и мучења у Павиљону 22 загребачког Велесајма, након чега су неки од њих завршили у рибњацима у Пакрачкој Пољани. Убице с Трешњевке већ су сутрадан ухапшене и признале злочин, детаљно описавши морбидне детаље, попут онога да је мала Александра с повезом на очима и рукама и над ископаном раком рекла: „Убили сте ми тату, немојте и маму”. Након тога јој је Суљић испалио неколико метака у главу. У полицији је срећом и тада било часних људи који су банду привели и испитали, али се режим побринуо да им не падне длака с главе. Њихово признање је одбачено због процедуралне грешке, јер су испитани без присуства адвоката, а касније су, након инструкција, све негирали. Тако су Римац, Суљић и остали наставили свој ратни пут, многи од њих су наставили с ратним злочинима, због којих је на крају правоснажно осуђен само Мерчеп, у чијој пресуди стоји и да није спречио ни казнио убице породице Зец.
Александра Зец данас је постала симбол, првенствено српских безимених и многобројних жртава „изван зоне ратног деловања”, које су остале некажњене, тако да је постављање спомен-плоче на месту стратишта Пирова победа групе хуманиста који не деле жртве на „наше” и „њихове”, а не неког системског суочавања с прошлошћу Републике Хрватске, која је уласком у ЕУ све приче о истрагама ратних злочина над Србима потрпала под тепих.
Саша Косановић
