Политика, 10. 6. 2022, Допринос Рађевине Великом рату и балканским ратовима

Српска војска на Мачковом камену фото: Из Спомен-збирке Ристе Марјановића, архива

Принц Александар Карађорђевић, командант Прве армије, у Кумановску битку је прво увео рађевску јединицу. Иако је била ефикасна, скоро сви њени борци су изгинули. Ценећи заслуге ове јединице, принц је њене војнике постављао за начелнике и председнике општина, па је тако Васо Алексић именован за начелника Приштинског округа, Бојо Николић, сељак из Богоштице, постао је председник Општине Липљан, Панта Пановић постављан је за председника Општине Приштина, Данило Васо Јовичић за председника Општине Телевачке, и тако редом.

У великом рату сва Рађевина је била фронт у бици на Дрини, о чему је писао и учесник ове битке генерал Ђорђе Лукић, чија је књига Битка на Дрини 1914. издата постхумно, а чудно је да о томе нико раније није писао. У овој бици учествовале су многе значајне личности. Принц Ђорђе је рањен на Јагодњи. Надежда Петровић, која је касније скончала у Ваљевској болници, пуцала је са Соколских планина. Тада су изгинули и оснивачи „Политике” браћа Рибникар, а Дарко Рибникар сахрањен је у Белој Цркви. За нешто више од два месеца, према наведеној књизи, из строја је на обе стране избачено 135.000 војника, а изгинуло их је 60.000.

На Мачковом камену погинуло је 106 официра, више него у било којем српском рату. Настрадалима је подигнут споменик с костурницом, а у Крупњу су сазидане црква и костурница.

Подигао их је народ добровољно – споменик од гранита из села Планина, а цркву од камена из села Кржава. Споменик је открио патријарх Варнава, а држава није помогла ништа.

Блаженопочивши епископ Лаврентије благословио је протојереја Стојадина Павловића да подигне цркву на Мачковом камену и на Дрини.

Први војник Великог рата Радомир Путник умро је 1917. године у Ници, где је и сахрањен, а његови посмртни остаци пренети су у Србију 1926. године. Од Великог рата у Рађевини нема сеоских гробаља. Покојници су обично сахрањивани испред куће, јер за више од два месеца, колико су борбе трајале, није било времена за сахрањивање на другом месту. Нема више ни крајпуташа. У Великом рату погинула су и три моја стрица. Ни ја нити неко из села не знамо тачно ни кад, ни где. Држава о томе није бринула. Када сам се пре десет година, припремајући се за писање монографије о селу Кржави, обратио неким институцијама у Београду тражећи податке о томе, добио сам одговор да се они тек припремају. Дакле, и након сто година, стигло се само до припрема.

У Рађевини нема ни избеглица из било којег краја које би јој удахнуле живот. И оне траже боље услове. Многи одлазе у Војводину, а и држава им помаже обезбеђујући им куће у којима ће засновати породицу. Моја стара кућа у Кржави, слична Вуковој кући јер смо из истога краја, у којој је за време Битке на Дрини био штаб Друге дунавске дивизије, само чека када ће пасти. Тамо никога нема, а ја, болестан, са својих 88 година, више не могу ништа да учиним. Брдски је то крај из којег су млади одавно отишли.

Академик Боривоје Милојевић у два наврата је пре Великог рата обишао домаћинства у Јадру и Рађевини и закључио да је то подручје добро насељено. Иако су после рата многа домаћинства нестала или су проређена, кренуло се наново. Породице су се увећавале, било је по петоро, па и више деце. А ако би супруга умрла, следила је нова женидба и рађало се још деце. Породице у Кржави углавном су имале више од седам чланова, а било је и породичних задруга са више од 30 чланова. Било је чак и договора ратника – ако ја погинем, иди у моју кућу и мојој жени.

Тако је било све до Другог светског рата, када све пуца. Четници, недићевци, заробљеници, партизани… Временом су се сви разбежали, а многи су отишли у иностранство и нису се вратили. За њима су одлазили и чланови њихових породица. Затим је стигла обнова, радне акције, нова предузећа, одлазак у град на школовање… Стара породица више се неће вратити селу.

Јован Јовић,
Бијељина