Политика, 10. 8. 2023, Милојко Будимир: Страдање културног блага Срба из Хрватске

Манастир Крка (14. в) Фото: Политика

За време грађанског рата у Хрватској од 1991. до 1995. године нису страдали само Срби који су на тим просторима вековима живели, настрадала је и богата споменичка баштина

Прогоном Срба са простора данашње Републике Хрватске дошло је и до систематског уништавања споменичке баштине, како би се уклонили трагови њиховог миленијског присуства на тим подручјима. Та духовна баштина није пописана нити довољно законом заштићена. Ако се овом дода недовољна брига институција културе у Хрватској, које се баве том проблематиком, може се закључити у каквом се стању данас налази. Све ово упућује на закључак да Република Србија питање српске духовне баштине у Хрватској мора узети у озбиљно државно разматрање јер ће се тај проблем појавити и у свим будућим дипломатским преговорима.

Српска духовна баштина без обзира у којој се држави налази припада целини националне културе. Законом је предвиђено да се држава стара о чувању непокретних и покретних добара од посебног значаја за историју и културу Србије, а то значи и оним која се налазе изван њених граница, наравно у складу са међународним, универзалним и билатералним уговорима.

Иако је прошло више од две деценије још увек не постоје тачни и комплетни подаци шта је све изгубљено, много од тога и заувек. Рушење црквених и других објеката Српске православне цркве није престало с изгоном Срба из Хрватске. Овим се жели уништити аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баније, Кордуна, Славоније и Далмације.

Хрватска и даље стално тражи да се врате културна добра која су за време рата пренесена у Србију. Нико не спори да те драгоцености треба да се врате, али када се врате и Срби, и када се нормализују услови за њихов живот, када се обнове порушене цркве и када се трајно обезбеди српско црквено благо од пропадања, пљачке и девастације.

У Хрватској је за време грађанског рата уништен већи део православних богослужбених предмета, као и највећи део српске споменичке грађе. Страдало је и око 3.000 споменика који су углавном везани за антифашистичку борбу Срба. Реч је о темељном затирању културе Срба у Хрватској, где су готово све књиге на ћирилици завршиле на ломачи. Само мањи део културног блага који је пренесен у Србију је сачуван. И уместо да Хрватска буде захвална што је пренето благо сачувано од уништења, стално инсистира да се ти „остаци остатака” врате, постављајући Србији то као услов око пријема у чланство ЕУ.

Већи део блага који Хрватска сада потражује имовина је Српске православне цркве. Реч је о 1.065 културних добара из 45 православних цркава, манастира и ризница са подручја Далматинске, Осјечко-пољске и Барањске епархије. Ти предмети нису, како често истичу хрватски политичари, ни отуђени, ни украдени, већ су током рата склоњени на сигурно како би избегли судбину блага које је систематски уништавано за време НДХ.

Примереније би било да Хрватска одговори шта се десило са културним благом које је после прогона Срба тамо остало, и које је било изложено не само пљачкању и уништавању, него и минирању и рушењу до темеља. Нико није осудио уништење споменичког наслеђа које због своје архитектонске и уметничке вредности припада највишој категорији. У пламену су нестале цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници, као и у Бузети код Глине, све из 18. века и које су биле под заштитом Унеска. Каринска Црква Свете Недјеље минирана је и до темеља срушена. Нико не поставља питање зашто су срушени православни храмови у Пакрацу и Карловцу, бачена бомба на саборни храм у Дубровнику или демолирана црква у Обровцу.

Поред зграда уништене су и читаве галерије икона познатих иконописаца и сликара од 15. до 20. века. Зато изнова треба узети у озбиљно разматрање питање српске културне баштине у Хрватској, да се утврди шта је још на црном тржишту, а шта у хрватским институцијама, а да ми то не знамо.

Поред сакралних, током деведесетих страдали су и други споменици српске културе. Уништени су Двори Стојана Јанковића у Исламу Грчком у Далмацији, који су били пример ладањске и фортификацијске архитектуре. Уз њих се налазила и Црква Светог Ђорђа, која је служила као породични маузолеј. Срећом, пре страдања из двора су измештене иконе и други предмети који су припадали Јанковићима и њиховим наследницима Десницама.

Да би отргла и сачувала од заборава значајније историјске личности, Српско културно друштво „Зора” из Книна је од 1989. до 1995. поставило бисте Доситеју Обрадовићу у Голубићу, Книну и Орлићу; Владану Десници у Бенковцу; епископу Никодиму Милашу у Цетини; епископу Стефану Кнежевићу у Оћестову; енглеској добротворки Паулини мис Ирби у Стрмици и Плавну; скулптуру „Српског гуслара” код цркве Лазарице на далматинском Косову пољу; три спомен-чесме у Плавну, Стрмици и Цетини. Нажалост, ових споменика тамо више нема, уништени су у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја”, али СКД „Зора” учиниће све да се изнова врате не места са којих су насилно уклоњени.

Милојко Будимир
Музејски саветник, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске