Политика, 11. 12. 2014, Како је српски преименован у српскохрватски

Српски језик и ћирилица, илустрација Фото: Вечерње новости, Тошо Борковић

Округи сто „Шездесет година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас”, одржан је у Културном центру Новог Сада, јер се 10. децембра навршило тачно 60 година од Новосадског договора, којим је, између осталог, у Србију уведена двоазбучност: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма” (тачка 3).

У раду округлог стола учествовали су: проф. др Данко Шипка (укључење путем видео-линка), проф. др Драгољуб Петровић, проф. др Миланка Бабић, проф. др Драгиша Бојовић, проф. др Петар Милосављевић, проф. др Дејан Ивковић, проф. др Иван Клајн (послао реферат), проф. др Ненад Крстић, Синиша Стефановић, проф. др Милош Ковачевић и доц. др Андреј Фајгељ.

Хрвати, чуло се на скупу, Новосадски договор никада нису поштовали, а Срби га поштују и данас. Уместо договорене двоазбучности, 1954. започело је једносмерно ширење латинице, које и даље траје. До Новосадског договора, латиница је у Србији била у масовнијој употреби само у време Аустроугарске и усташке окупације, а данас је ћирилица у многим областима опала на мање од десет одсто заступљености. У Хрватској је деведесетих спроведен „књигоцид”, уништавање ћириличних књига, а данас се и последњи трагови ћирилице разбијају чекићем, у Вуковару.

Новосадски договор, погрешним схватањем равноправности, допринео је одумирању ћирилице. Учесници су позвали српску филологију и политику да заједно сачувају ћирилицу и да поштују Устав, а не Новосадски договор, чија примена се током протеклих шест деценија, како наводе, показала штетном.

Српску филологију и српски национални програм, објашњава Милош Ковачевић, један од наших најугледнијих лингвиста, предодредила су три договора (споразума), од којих је најважнији Новосадски. Остала два су Бечки књижевни договор (1850) и Дејтонски споразум (1995). Два последња, и политички, и лингвистички, тумаче се погрешно. Бечки договор био је чисто филолошки, без уплива државних институција и актуелне политике. Он је одредио суштину српског филолошког програма, сматрајући да „један народ – једну књижевност треба да има”. Из овога проистиче да ни Вуку Караџићу, ни Ђури Даничићу, ни на крај памети није било тумачење, које се касније, из политичких разлога усталило, да различити народи говоре српским језиком. Договор потврђује да српски језик говори само један народ – српски.

Новосадски договор, додаје Ковачевић, усвојио је, заправо, и политички, и филолошки, погрешно тумачење Бечког договора и преименовао српски језик у српскохрватски, укинуо србистику за рачун сербокроатистике, и пропагирао равноправност ћирилице и латинице, што се претворило, низом лоших политичких одлука, у затирање ћирилице. Дејтонски споразум је верификовао, по Србе погубне последице Новосадског договора, јер у завршној реченици стоји да је договор потписан на енглеском, српском, хрватском и босанском језику. То је, наглашава Ковачевић, чисто политички споразум, који је омогућио да отцепљене републике, политичким одлукама, прогласе „своје језике”, без икакве научне подлоге, позивајући се на српскохрватски – као своје исходиште, на језик који, такође, није имао научну подлогу. Из овога се види да су циљеви званичне српске политике и српске институционализоване филологије – увек били на штету српског народа. Новосадски договор се чак може сматрати комунистичком верификацијом ратних циљева из 1914, јер се у њима експлицитно наводи да не постоји српско, већ српскохрватско питање. Током шест деценија трајања Новосадског договора све је учињено да се поништи и српски национални и српски филолошки интерес.

Учесници округлог стола „Шездесет година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас”, усвојили су следеће закључке:

Прво, лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија. Термин српскохрватски није лингвистички утемељен – он представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима. Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице. Данас је и у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као о једином српском службеном писму.

Друго, српска филологија и институционална српска политика морају се држати трију начела српског филолошког програма: српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност – књижевност српског језика; ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати; ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја.

 
З. Радисављевић