Политика, 12.12.2017, Нема кривичног поступка за убиство четника 1945. на Јелици

Откопавање земних остатака двојице четника на Јелици, 15. октобра 2017. Фото Г. Оташевић

Тужилаштво за ратне злочине у допису од 14. новембра 2017. заузело став да у конкретном случају постоји једино надлежност Вишег суда у Чачку, односно „само кривично дело тешког убиства из члана 114. став 1. тачка 9 КЗ…”

Горан Давидовић, председник Комисије за проналажење тајних гробница жртава комунистичког терора на подручју града Чачка, обавештен је да неће бити кривичног поступка због убиства четника на Јелици 1945. У беспућу Придворице, у једној јарузи, 15. октобра ове године откопани су земни остаци двојице припадника Југословенске војске у отаџбини, али сродници нису захтевали утврђивање идентитета помоћу ДНК, знајући из предања о којим је људима реч.

У допису које је Више јавно тужилаштво у Чачку ових дана упутило Давидовићу, иначе историчару овдашњег Међуопштинског архива, наводи се:

„Упознати сте са садржином списа који се односе на захтев Милисава Милутиновића из Јездине код Чачка и др Милоша Гостиљца из Краљева за пробно ископавање након сондирања терена и ексхумацију посмртних остатака Јарослава Милутиновића (Милисављев отац) и Радослава Радоњића (ујак др Гостиљца)…

Након вештачења специјалисте судске медицине др Љубише Божића списи су достављени Тужилаштву за ратне злочине које је у допису од 14. новембра 2017. заузело став да у конкретном случају постоји само надлежност Вишег суда у Чачку, односно да постоји само кривично дело тешког убиства из члана 114. став 1. тачка 9 КЗ…

Након што је прибављена изјава Милисава Милутиновића од 24. новембра ове године, у којој је он навео која су лица били егзекутори, објашњавајући да су давно преминула, то је донета одлука о непокретању кривичног поступка против тих лица, а због кривичног дела тешког убиства”, навео је Драган Калаба, заменик вишег тужиоца у Чачку, који је водио поступак у овом случају.

Међутим, Давидовић не прихвата такво решење:

– Мој став је да је ово ратни злочин који никад не застарева – казао је историчар за „Политику”.

Вештачењем је, иначе, утврђено да је један од четника усмрћен хицем у главу који је начинио прострелну рану, а други ударцем тупим механичким оруђем у предњи део главе. Међутим, из исказа сведока Милутиновића произлази да су извршиоци преминули још крајем прошлог века.

У решењу Окружног суда у Чачку (2008) о рехабилитацији Радослава Радоњића Лукинца (1918–1945) наводе се искази његове сестре Емилије Радоњић Гостиљац и сведока Милисава Милутиновића и Милуна Јовановића из Придворице. Радоњић је, описали су, почетком рата био у Љубљани као војник ЈВ у редовном кадру и избегао је заробљеништво тако што је, преко Босне, пешке дошао до Чачка.

„Читаву 1941. провео је код куће, да би се почетком 1942. придружио јединицама Драже Михаиловића и до краја рата био припадник четника у Јездини на Јелици. Никада никога није тукао, злостављао, нити убио. По завршетку рата, плашећи се одмазде нових власти, крио се са двојицом сабораца, а новембра 1945. пронашао их је и опколио Велимир Цветић са 30–40 наоружаних људи КНОЈ-а. Радослав се предао њима и они су га тада зверски мучили и убили”, стоји у образложењу судског решења о враћању грађанских права Радославу Радоњићу.

Јарослав Милутиновић (1915–1945), из истог села и истог гроба, рехабилитован је 2010. у Вишем суду у Чачку. На основу исказа његовог сина Милисава и сведока Емилије Гостиљац, Миломира Јовановића и Добривоја Симовића, утврђено је да је пре Другог светског рата служио у Краљевој гарди, а 1941. постао припадник четничког покрета и током рата обезбеђивао болницу у Јездини. За време рата није учинио никакав злочин нити било које друго кривично дело и био је поштен човек. У том решењу истиче се, даље:

„Крајем 1944. ухапшен је од стране Озне и спроведен у истражни затвор у Чачку, али се знало да није чинио никаква злодела, па је имао статус слободњака и долазио кући. Пошто је у затвору на њега вршен притисак да учествује у стрељању четника на стадиoну Борца у Чачку и то му било постављено као услов за пуштање из затвора, он је, не прихватајући понуду, фебруара 1945. побегао из казнионице и крио се заједно са Радославом Радоњићем Лукинцем у околини своје куће, а с њима је био и Драгослав Вучићевић. У јесен 1945. организована је потера, па се заједно са Радоњићем предао припадницима Кноја, и био стављен у притвор у једну кућу партизанског штаба. Затим је поведен у правцу планине Јелице, где су били сурово мучени, упрегнути у кола, бодени ножевима и на крају заклани.”

У књизи Затамњена прошлост – историја Равногорског краја – 3 чији је један од аутора Горан Давидовић, на 207. страници, у фусноти са позивањем на Хронику села Јездина у рукопису Недељка Јешића, наводи се:

„Једне вечери почетком новембра 1945. четници Мића Стефановић и Јарослав Милутиновић, као и војни дезертер Милојко Стефановић, сачекали су у заседи под Јелицом Витомира Савковића и претукли га. Неколико дана касније, 9. новембра, Велимир Цветић је открио у кући Косте Јовановића Ајдаче у Придворици бункер у коме су се скривали Драгослав Вучићевић Црњак, Радослав Радоњић Лукинац и Јарослав Милутиновић. У бункер је убачена бомба, од које је погинуо Драгослав Вучићевић, док су се друга двојица предала, али они су истог дана на Јелици стрељани. Убрзо после ликвидације ове тројице четника властима се предао и Милојко Стефановић, који је осуђен на краћу временску казну. Патроле Кноја су у новембру такође убиле Мићу Стефановића у потери.”