Политика 12. 6. 2021, ЗАРОБЉЕНИЦИ АПРИЛСКОГ РАТА (21): Када је пошта била најбоља храна

Дописна карта из логора, Фотографија Душана С. Динића из Хамелбурга, мај 1944. Фото: Политика, лична архива

На позив читаоцима „Политике” да поделе сећања о својим прецима који су били заробљеници Априлског рата одазвао се и господин Ђорђе Мамула. Он је доставио причу о свом прадеди, капетану Душану Динићу, заточенику логора у Нирнбергу и Хамелбургу.

„Душан С. Динић рођен је 1901. у Великом Шиљеговцу недалеко од Крушевца од оца Сретена и мајке Зорке. Отац му је био учитељ, потом школски надзорник и уредник ’Лесковачког гласника’. С њим се несрећне 1915. повлачи преко Албаније, тако да је Душан још као дечак окусио страхоте рата. Из Медове је јануара 1916. транспортован у Француску, где је завршио школовање. После Првог светског рата Душан уписује Војну академију. Као официр је службовао у Врању, потом у Пироту, где је био ађутант пешадије моравске дивизијске области, а почетком 1940. је премештен у Београд. Априлски рат је дочекао у чину капетана прве класе, у саставу 16. пешадијског пука Топличке дивизије Пете армије распоређене југоисточно од Пирота према бугарској граници”, објашњава Мамула.

Упркос жестоком отпору који је дивизија пружила, бројчано и војно надмоћнији Немци су истог дана пробили југословенске линије одбране, чиме им се отворио пут према Пироту и Нишу.

„Према личном сведочењу Душана у писму упућеном из заробљеништва жени, био је у директним борбама на Бубљаку код Сукова, југоисточно од Пирота. У тим борбама ранама је подлегао командант дивизије генерал Михаило Голубовић, једини генерал југословенске војске који је погинуо током Априлског рата. Дивизија је уништена, а велики број официра и војника је заробљен”, истиче Мамула.

Прве две године заробљеништва је био у нирнбершком логору, а 1943. је пребачен у Хамелбург. Према Душановом сведочењу, ова промена је официрима пријала јер су услови живота били мало бољи у зиданом павиљону него у тамнозеленим баракама у Нирнбергу. Из писама се види да су оскудевали у храни, одећи и обући, али да им је најтеже од свега падала стрепња и брига за својим најмилијима у окупираној Србији. У наставку текста прилажемо писмо које је послао из логора у Хамелбугру 11. августа 1943:

„Драга моја Олга – Чекао сам твој одговор на моје писмо од 18/VI па још нема. А мени су писма најмилија разонода. Мање бринем. Из твог писма од 15/VII видим да деца имају обућу и одећу. Задовољан сам, за овакве и сличне домаће ствари, интересују ме. Није довољно рећи ’здрави су’. Дечије слике често гледам. Доста су порасла. Нека су нам живи и здрави. Кажеш, ми остаресмо. Нека се овај рат скоро заврши па ће све друго лакше бити. Као тета Јела ћемо фарбати косу. Ја твој труд и муке наградићу ти што год будеш зажелела. Твојим родитељима не знам како ћу се одужити. Ако деца буду добра, онда ћу вас све троје водити онамо где сам некада са дека Сретом био и школу учио. За сада само нек је здравље и стрпљење. Пакет са 8 ком. јаја примио сам као и прасећа ребра. На дан 23/VII примили смо по цео американски пакет. Чоколаду, суво (калифорнијско) грожђе и кафу чувам за вас. А за старце чувам цигарете. Кафа је право чудо. Нема талога. Врло је јака и мора се по упуту спремати. Добро би било кад би (пакети) долазили уредно, као наши, већ једном у 2-3 месеца. Из Бугарске овако исто споро долазе. Зато налепнице и шаљемо својима у Србији. Али све би се некако поднело да нису бриге. Сваки највише стрепи за своју породицу. Пошта нам је најбоља храна. Али и на ваша писма дуго чекамо. Кад дођу, тада је за нас весеље. Зато се убудуће држи горње напомене и пиши само на линијама јер иначе цензура цепа. Тако нам је саопштено. За писма нам је одобрено да пишемо српски, а карте као и раније само немачки. Здрав сам, не брини. Како сте ви сви? Јеси ли примила 150 РМ (рајхсмарака)? Како је Дара и старци у Лесковцу? Све вас поздравља и воли, а децу и тебе грли, Душко.”

Након капитулације Немачке 1945. и повратка у Србију Душан Динић одбија понуду да ступи у службу нове Југославије јер је држао до официрске речи и заклетве дате краљу и бившој држави. Вероватно због тога тек после извесног времена добио је посао и то у крушевачком суду на позицији нижег чиновника – писара и поред високог образовања и одличног знања француског језика. Умро је у Крушевцу 1968. године.

Димитрије Буквић