Политика, 12. 6. 2023, Прича из Великог рата – Ја сам, мајко, Живојин

Живојин Лазић, солунац, на путу до Кајмачалана, пешице, 1983. године Фото: Архива

„Добисмо брашно, порцију на три војника. На шаторском крилу закувасмо га кишом која лије као из бакрача. Вењом наложисмо ватру, запретосмо хлеб у пепео и задремасмо”, описао је ратник из Санковића код Мионице, страдање кроз Албанију 1916.

Чачак – Стојим пред својом кућом у ноћи, и стрепим. „Да ли су моји живи?” На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Дрхтим али куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?” Војник, рекох, отвори. На прагу спазих мајку, три сестре и најмлађег брата. Сестра Зорка полете у загрљај, кличе: „Живојине, брате…” Пољубих мајку у руку и образ. Ноћас је 23. октобар 1918. Из овог дома отишао сам пре више од четири године а дошао само на дан, тек да их видим, јер рат још траје.

Нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, редов Живојин Лазић из Санковића код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају бугарске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће почети у зору. Уочи, командир Ђорђе Ђорђевић, капетан прве класе и Нишлија, одржа мали говор: „Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха, види се отаџбина.”

Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на Бугаре, који нас чекају на чукама. До мене је мој друг Ђуро Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон. Кажем му: Е, мој Ђуро, дође време да и ми више не копамо те заклоне.

Кренусмо, ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић, вичу: „Поздравите родну груду…” Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи. Наша артиљерија и авијација туку читавог дана. Увече, ускочисмо у прве ровове. Бугари у расулу: неки беже, други се не предају, иду на бајонет. Избисмо на Соколац. Мића Мићовић из Јежевице, грлат човек, стави два прста у уста те звизну, а затим викну: „Тамо је отаџбина.” Али Бугари се не предају тако лако. Трећи је дан како кркља на Соколцу, падоше још две косе. Идемо незадрживо све даље, стуштисмо се према селима Витојево и Фочиште. Бугари сад беже, остављају магацине с намирницама. Велико ми је срце и много ми је леп тај септембар.

А неки минули септембар, две године раније… Боже, кад се само сетим. У саставу дивизије Пети пук води борбу под Кајмакчаланом. У једној ливади наиђем на гроб друга и пријатеља Радоја Ћосића. Није сахрањен како би морало, ноге му вире из раке. Крај њега гомила чаура. Позовем Николу Грбића и кажем му да не смемо овако да га оставимо. Нађосмо камену плочу и покрисмо вечну кућу.

Кајмакчалан, кота 2225, ветар и магла. Артиљерија је истерала Бугаре из ровова, близу су, на 200 метара од нас. Требало је да кренемо у напад око три сата после поноћи. Кад оно, пуковски ордонанс јави да неће бити напада до даљег наређења. У зору, око четири сата, нападоше Бугари десно крило Петог пука и Трећи батаљон Седамнаестог пука. Ускочише у наше ровове, наши митраљесци оставише оружје. Један Бугарин скочио на мене, кидише, хоће зубима да ме закоље. Скинем га бајонетом. Попех се уз спроводницу па бацим бомбу, међу Бугарима метеж.

Потрчим низ пољану и нађем командира, рањеног, не може даље. Довучем га до једне спроводнице и ту чујем глас команданта батаљона Поповића, заповеда брзу паљбу. Осу се поље лешевима, Бугари су били сравњени са земљом, али попадаше и наши. Потпуковник Драгољуб Марковић тешко рањен, опкољен Бугарима, позивају га да се преда. Он гађа из револвера, до последњег метка, али бомба га је разнела. Из моје чете рањени су потпоручник Света Милосављевић и капетан Драгољуб Протић, погинули су поручник Драгић Матић из Осечине, потпоручник-академац Деско, Божидар Гојковић из Вртиглаве, Драгомир Стефановић из Вукишића, Давид Јовановић из Свилеуве, Милоје Бранковић, Драгољуб Бајић… Ту сам нашао и десну руку команданта батаљона, ноге одвојене од тела.

Још раније, сећање сеже до оних мучних дана зиме 1916. кад смо се освртали за отаџбином. Задржали смо се у Подгорици, па онда према Скадру. Војници гладни, голи, боси, умиру крај пута. Никог нема да их сахрани, газе их коњи. Вашке нас поједоше. Пролазимо Брдице, Бушат, падамо у Леђенград. Ту добисмо брашно, порцију на три војника. На шаторском крилу закувасмо га кишом која лије као из бакрача. Вењом наложисмо ватру, запретосмо хлеб у пепео и задремасмо.

Живојин Лазић је своју ратну олују испричао чачанском књижевнику Антонију Ђурићу пре него што је 1983, кад је имао 86 година, пешке отишао на Кајмакчалан, путујући 23 дана, да би се поклонио сенима својих другова.

Гвозден Оташевић