Политика, 13. 8. 2024, Сећање на страдање Шапчана у августу 1914.

Шабац под освајачким аустроугарским хордама, август 1914, аустроугарска поштанска карта Фото: Политика

Аустроугарска пропаганда је најмонструозније, директно наређиване злочине против цивилног становништва славила чак и на поштанским картама

Први град у Србији у који су на почетку Великог рата ушле аустроугарске трупе био је Шабац.

После тешких уличних борби, непријатељ је 12. августа 1914. године око 16 часова заузео варош и утврдио се на њеном јужном ободу, према падинама планине Цер. Исте вечери почела су масовна хапшења и убијање цивила, а историја је забележила да је Шабац у овом рату био и први град у којем су злочини директно наређивани.

Због огромних људских жртва и материјалног разарања, Шабац је још у ратним данима добио назив српски Верден. Од 14.000 тадашњих становника, више од половине није дочекало да види распад аустроугарске монархије. Свака друга кућа, такође, била је срушена. Агресорски официри нису се устручавали да издају и најмонструозније наредбе, као што је ова команданта Деветог корпуса:

„Рат нас води у једну непријатељску земљу, која је насељена становништвом испуњеног према нама фанатичном мржњом. У земљу где се убиства као катастрофа у Сарајеву славе као јунаштво.

 

Према таквом становништву свака хуманост је штетна. Ко у овим случајевима буде имало милостив, тај ће бити најстроже кажњен… Разрушити сваку кућу у којој се нађе оружје… Обесити најугледније мештане који не одају где се налазе становници кућа у којима се пронађе оружје…”

Истражујући аустроугарске злочине, историчар Васа Казимировић наводи сећања Пере Блашковића, команданта батаљона у Трећој босанскохерцеговачкој регименти, коју су чинили муслимани и Хрвати, први углавном из Тузланског округа. Улазећи са својом јединицом у Шабац, у зору 18. августа 1914. године, овај официр наводи да се суочио с језивом сликом:

„Свугдје смо наишли на каотичан неред. Тако стање војске у једном освојеном граду нисам могао ни замислити. Док смо марширали улицама, официрима и војницима прилазили су пијани санитеци и трењаки, па су им нудили вина, женских ципела, рубља и шешира, дјечјих играчака, крзна и тепиха…”

Злочине у августу 1914. године непријатељска пропаганда славила је као највеће подвиге, а у Бечу су штампане чак и поштанске карте на којима аустроугарски солдати бајонетима убијају градско становништво, које им пружа отпор. На истим дописницама, уместо шабачке Саборне цркве Светих апостола Петра и Павла, као доминантан објекат приказана је џамија.

Овај православни храм у центру града такође није био поштеђен ратних ужаса. Током гранатирања остао је без крова и торња, а одмах по окупацији овде је заточено око две стотине Шапчана, који су данима држани без свежег ваздуха, воде и хлеба.

Према сведочењима ретких преживелих, затвореници су падали у несвест, јели восак, пили уље из кандила и лизали подове. Смрт у цркви је нашло 157 Шапчана, чије се кости данас налазе испод споменика палим у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године.

Овај споменик у порти цркве подигнут је 19. августа 1933. године, а освештан је годину дана касније у присуству краља Александра Карађорђевића, патријарха Варнаве и многих дугих званичника на 20. годишњицу страдања. Дело је уметника Франа Менгело-Динчића из Котора.

После победе српске војске у Церској операцији, која је завршена 24. августа 1914. године, аустроугарска солдатеска је протерана из Шапца. Нажалост, окупатор се поново вратио након одступања српске војске преко Албаније и задржао до 2. новембра 1918. године. Због свог херојства и страдалништва у Великом рату Шабац је добио три велика одличја: Француски ратни крст са палмом (1920), Чехословачки ратни крст (1926) и Карађорђеву звезду са мачевима (1934).

Мирољуб Мијушковић