Политика, 14. 2. 2025, Јован Пејин: Војводина, сто година после и још о нечему

Јован Пејин Фото: Нешто ново, Youtube, screenshot

Збуњени Срби 1945, ратом, геноцидом и грађанским ратом проглашеним за револуцију нису приметили да им је натурен федерализам у наднационалном облику. Овај федерализам, тобож, на идеолошкој основи поништио је одлуку о уједиењу српских и осталих југословенских земаља 25. новембра у Новом Саду – 1. децембра 1918.у Београду. Није тада примећено да бесни и незадовољни гости из Загреба новом одлуком од 31. јула 1945, о уједиењу Војводине и Србије невољно учествују на свечаности проглашења уједињења у Народној скупштини у Београду.

Овим прогласом уједињења аутономне Војводине у Београду проглашено је њено издвајање из Србије које је почело одлуком Јосипа Броза Тита да се прогласи Војна управа за Банат, Бачку и Барању 17. октобра 1944. године у тек ослобођеном Вршцу. Сада, почетком 21. века јавила се идеја о „војвођанској републици“, независности, нацији и „војвођанском језику“!?

Војводина је средиште српског народа и средиште његове државе у цивилизацијском и историјском смислу. Простране равнице испресецане рекама и мања усталасаност терена који прелазе у планине у Срему а затим јужном Банату, отворене речне долине према Балкану биле су стална веза измеу Средње Европе и Блиског истока као и североисточне Европе. Зато су у Средњем веку биле важне за туркијска племена са истока Кумане, Аваре и Угре који су се сукобили са Словенима па и српским племенским савезима већ у 10. веку у реону реке Мориш у Затисју и према северозападу у правцу Блатног језера па и српском државом преко Дунава и Саве ради стицања геополитичке предности.

Продор Турака у 14. веку на Балкан а потом у Средњеисточну Европу прекинуо је сукоб Угара и њиховог свеза племана, народа и слободних краљевских градова са Србима. Створен је у 14.веку савез Срба и Угара који је бранио Средњу Европу са променљивом војничком срећом до 1526, битке на Мохачу, која се завршила катастрофално по савезнике после које се умешао Беч у овај војнички савез као моћни чинилац у отпору Отоманима. Савез угарско-српски претворио се временом у царско-краљевски и трајао до краја Војне крајине у Хабзбуршком царству 1872. године после које су Срби постали једнаки другим грађанима Царевине и краљевине и до 1912, изгубили своју територијалну и цивилизацијску аутономију на пространим територијама од планине Велебит на западу до Карпата у Средњем Подунављу.

У међувремену Срби у долини реке Мораве између река Тимокс и Дрине обновили су своју државност и независност 1804-1879. године и покшали да створе своју аутономну област у јужној Угарској на територији која је била означена још у Средњем веку као Рацорсаг-Србија.

Темишварски сабор 1790, није дао резултат али мали успех постигнут је устанком у Кикинди на Ускрса 1848. године у време Мађарске буне када су се Срби подигли ради одбране својих стечених права против Кошутове самовоље који их је поништио са циљем да спроведе мађаризацију. Током овог рата који вођен уз неформалну помоћ Кнежевине Србије и добровољаца 1848-1849, Срби у Војводини узели су заставу Кнежевине Србије као знамење Војводовине Србије и Тамишког Баната. Овим чином кратко време формирали су лабаво војничко јединство са Кнежевином које оваквим деловањем наговештава и државно.

Ово устаничко јединство Срба у Подунављу привукло је пажњу Беча који је одмах преузео кораке ради прекида политичке везе које су почеле да се стварају и свест о јединству коју је покренуо Доситеј.

Седамдесет година после, 1918, новембра месеца представници Срема, Баната, Бачке и Барање остварили су уједиење на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих јужних Словена у Новом Саду и остварили су непосредно уједиење ових земаља „…без преговора и без поговора…“ предвођени од Јаше Томића, када су народ и речене земље ушле у Краљевину Србију а затим 1. децембра у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Двадесет две године касније напад сила Осовине 6. априла 1941, године завршио се поделом територије Србије из 1918. године. Бановина Хрватска са својим народом који је водила римокатоличка црква, придружила се агресији сила Осовине. Већ 10. Априла појавила се на ратној сцени Европе Независна Држава Хрватска и узела учешће у подели Србије заједно са силама Осовине. Хрватска је преузела Срем и теритроије срезова у Босни и Херцеговини који су се изјаснили за уједиење са Србијом, остатке територија које није окупирала Италија, Затим Бугарска је преузела српске територије ослобођене 1878, и 1912-1913. године.

Ослобођење 1945, и крај рата није донео неке промене у вези територије Србије, окупиране територије Јужне и Старе Србије остале су изван сада федералне јединице у Југославији. У Новом Саду формирана је аутономна управа, иако је руководство КПХ током рата на челу са Андријом Хебрангом планирало да задржи границе НДХ после ослобођења, чак проширене Истром и Војводином. Међутим ово се није десило са Војводином, него је у Новом Саду створена аутономна управа парадржавне структуре која је временом јачала и потискивала идеју јединства републике.

Такође, на Катедри за историју Филозофског факултета у Новом Саду временом – појавили су се Војвођани из других делова бивше Југославије као верни синови СКЈ и заговарали њену посебност у односу на републику. Врхунац је био устав југословенске федерације 1974. На светло дана избио је цинизам аутономаша сепаратиста покретача нелојалности према држави Србији који су поставили питање изворног права Војводине на којем су остварају појединачне правне норме и акта која важе све док се не укину, а чијом применом само се потврђују и дограђују. Ово стање трајало је до октобра 1988, када је дошло до немира у покрајини који су довели до промени власти. Са власти су уклоњени носиоци сепаратизма упркос отпору у Новом Саду.

Побуна народа октобра 1988, поставила је питање по ко зна који пут оправданост постојања парадржавне аутономије али одговор још није добијен. Године 2001 у Новом Саду основан је Српски народни покрет „Светозар Милетић“ с циљем обнове мисли Јаше Томића и идеја Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Јужнх Словена у Новом Саду која се састала 25. новембра 1918, Покрет је од почетка деловања гушен јер је био широко прихваћен у Новом Саду и другим местима Војводине. Зато је и поред привлачности једва егзистирао а сад постоји само у трагу.

Војводина у Србији, њен део као Шумадија није добро решење за Србе који би требало да постану Војвођани како је предложено априла 2024, у Дубровнику пред дубровачким ребелима или дубровачким усташама од стране Ане Лалић Хегедиш „гражданке“ из Ваљева која није ни по чему Војвођанка, нити има у национално културном смислу са њом везе. Исто тако и онај којем сметају православне цркве.

Војводина у Србији као географски појам, што у суштини јесте, је страшан грех Јаше Томића, Албе Малагурског и других Банаћана, Бачвана, Барањаца и Сремаца који не представљају ликове за поштовање, које треба брисати из историје на исти начин како су радили идеолошки историчари аутомаши бавећи се класном борбом и социологијом као историјским истраживањима а не историјом.

Јован Пејин