Политика, 14, 5. 2024, Слободан Стајић: Зашто у Дејтону нико није поменуо Сребреницу

Постављен „Српски зид плача – Сребреница“, 11.7.2017. Фото: Вечерње новости / Танјуг, С.Радовановић

Управо под тим насловом, у рубрици Међу нама, објавили смо 2. јула 2015. текст наводећи да током преговора у америчкој бази у Дејтону, у Охају, новембра 1995, нико није поменуо Сребреницу нити тамошњи стравични и злочин који се догодио само три месеца раније. Чак нико ни из делегације Федерације БиХ у Дејтону, коју је предводио Алија Изетбеговић, а у којој су били и Харис Силајџић, Крешимир Зубак, Миро Лазовић, Иво Комшић, Јадранко Прлић и Мухамед Шаћирбеговић/Шаћирбеј. А све је то вредно помена и данас, у светлу предлога најновије резолуције, којом се једном кроз историју страдалничком народу покушава наметнути колективна кривица, која је заобишла чак и нацистичку Немачку, као и Аустрију.

Тај детаљ из 1995. нерадо се помиње или је промакао бројним аналитичарима, како са овдашњих простора, тако и у САД, Великој Британији и Немачкој. Као што се нерадо помиње и Изетбеговићево одбијање спасоносног Кутиљеровог плана из 1992. за заустављање рата у БиХ, и то после сугестије последњег америчког амбасадора у СФРЈ Ворена Зимермана.

Међутим, дејтонски превид делегације БиХ или њену колективну заборавност није препустио забораву угледни словачки дипломата Мирослав Мојжита, који је осам година службовао као амбасадор у БиХ и након тога 2014. објавио једну од можда најобјективнијих књига о БиХ, под насловом „Сарајево, чекајући ластавице”, која је штампана на словачком, БХС и енглеском језику, а промовисана у Сарајеву, Прагу и Братислави.

А као крунски доказ послужио му је интервју Момира Булатовића, другог човека у делегацији СРЈ у Охају, када је навео да нико од присутних није ни поменуо Сребреницу, што је Мојжиту навело на закључак: „Ако се о Сребреници није говорило ни приликом цртања карата, то само потврђује да више учесника разговора није имало чисту савест. Јер како другачије објаснити чињеницу да бошњачка страна није ни покушала да се Сребреници додели посебни територијални статус.”

Мојжита наводи и како је бошњачку страну више занимало припајање Федерацији градића Устиколине, уз Силајџићево образложење да је тамо најстарија џамија у БиХ, на шта му је Милошевић узвратио: „Драги Харисе, твоју џамију су давно сравнили са земљом они наши кретени, али ако на томе инсистираш, нека је Устиколина твоја.”

Тек више година после Дејтона, прво ће високи представник, Аустријанац Волфганг Петрич 2001. донети Закон о оснивању Фондације спомен-обележја Сребреница-Поточари, затим ће његов наследник Педи Ешдаун 2003. на фондацију пренети власништво Фабрике акумулатора у Поточарима, а потом следећи високи представник, Немац Кристијан Шварц-Шилинг 2007. донети и Закон о Меморијалном центру.

У међувремену, 20. септембра 2003, тадашњи амерички председник Бил Клинтон и званично је отворио меморијални центар.

Слободан Стајић,
публициста, Сарајево