Политика, 15. 11. 2008, Нада не станује у Горњем Храсну

Горње Храсно: Разорена црква Светог Јована Фото:: РТРС

Неум – Уски територијални појас на југу, једини излаз Босне и Херцеговине на море, чини општину Неум. 

Својевремено је овај мали приморски град постао општепознат због велелепних вила које су саградили високи функционери социјалистичке БиХ. Данас у Неуму има још више вила и хотела уз обалу, слика сасвим уобичајена за туристичке градове на мору.

Међутим, кренете ли двадесетак километара дубље у територију општине затећи ћете спаљене и миниране куће, пустош и тугу. То су српска села у неумској општини у којима већ четрнаест година нема ни живе душе.

Горње Храсно подручје је од десетак заселака. Смештено изнад плодног Поповог поља и познато по вредним пољопривредницима који ниједан квадрат земље нису остављали необрађен, село је важило за једно од најбогатијих у овом делу Херцеговине. Биле су ту некада лепе породичне куће, њиве, Црква светог Јована, школа саграђена 1878. године. Све су то мештани пред налетом хрватске војске морали да напусте 1992. године. Први пут су дошли да обиђу своја огњишта четири године касније.

– Затекли смо само рушевине и гареж, ништа овде није било сачувано. Не само да су уништене куће и други објекти, већ је и дрвеће било посечено. Све је било до темеља уништено, вероватно да се не би никада нико овде вратио, прича један од најстаријих мештана Горњег Храсна, Спасоје Жарковић.

И данас, тринаест година по завршетку рата у Горњем Храсну слика је непромењена. Ниједна кућа није обновљена, нико више не живи овде. И не само да су куће срушене у рату, и у миру је настављено пустошење српских имања.

– Одавде је одвезено много материјала. Лепо обликовано и клесано камење које је било уграђено у наше куће извучено је из рушевина и одвезено, вероватно да би било уграђено у неку вилу на мору. Чуо сам да су неки делови сводова и угаоно камење које су радили наши стари мајстори одвезено чак у Италију. Сви стубови електричних водова су посечени, свака трафо-станица је однесена, приповеда Михо Ђого.

Колико је била јака жеља за уништавањем види се на њивама поред кућа: земља плодних ораница је багерима растерана како се више у њу не би могло ништа посадити. Мештани кажу да су се обраћали општини Неум како би се заштитила њихова имовина од уништавања након рата, али од свега није било резултата.

– Како је човек старији, више га вуче жеља за родним крајем. Ми смо овде имали све, струју, асфалтни пут, плодну земљу. Само од зараде са ових њива ја сам саградио кућу у Требињу. Желели бисмо да обновимо старе домове, да се макар ми старији вратимо, а онда би ваљда и млађи долазили, прича Тодор Буквић.

Сада мештани Горњег Храсна само понекад обиђу рушевине својих кућа. Посете и Цркву светог Јована која је такође у рушевинама. Ипак, оно што их највише боли јесте разорена спомен-костурница у којој су биле сахрањене кости њихових предака, шездесет и четири Србина које су усташе 1941. године бациле у јаму. Ни мртви нису имали мира: и костурница је минирана, а да све буде страшније ни кости нису нађене у гробу. До данас није откривено шта се догодило са њима.

Према подацима Регионалног центра Министарства за људска права и избеглице БиХ у Мостару, у општини Неум након рата обновљено је више од 400 кућа. Ниједна није српска. Горње Храсно и даље чека макар најмањи траг живота.

Сања Пешут