Политика, 15. 2. 20204, СПЦ у Хрватској после 1945: Богохуљење комуниста у Крајини

Комунизам, илустрација Фото: Политика, Pixabay

Епископ Дамаскин (Грданички), дипломац београдске Богословије и Музичке школе, као и петроградске Духовне академије, с титулом доктора филозофије стеченом у швајцарском Фрајбургу, помало интровертни интелектуалац, половином 1947. године долази у главни град НР Хрватске, у столицу митрополита загребачког Српске Православне Цркве (СПЦ), шест година након што је усташка власт ухапсила, мучила и унаказила, па после Недићевој власти предала његовог претходника, Доситеја (Васића).

Исте године, 14. јула, митрополит је кренуо возом у Пакрац, седиште пакрачке (славонске) епархије којом је администрирао. На станици у Пакрацу дочекала га је “руља са припремљеним јајима што је ипак значило да је насиље организовано и дозирано”. Клицали су “доље разбијачи братства и јединства” и “живјели народни попови”.

– Кад је понестало дефицитарних јаја демонстранти су почели пљувати митополита и свештенике у његовој пратњи. Спасила их је народна милиција, ишчупала из руку ратоборних неверника, стрпала у камион и одвезла у Окучане. Одатле је престрављени Дамаскин продужио пут за Београд.

Те, 1947. године за Горњокарловачког епископа (Лика, Кордун, Банија и Горски Котар) постављен је Никанор (Иличић), на место епископа Саве (Трлајића) којег су усташе убиле 1941. негде у гудурама Велебита. Пошто је и он био администратор, још једне “удовичке”, далматинске епархије, кренуо је у приморје, у прву визитацију, неколико месеци после пакрачког случаја. Али, није стигао до епархијског седишта у Шибенику јер је претучен у српској варошици Кистањама. У то време, јереј Манојло Крга премлаћен је коцима у личкој, Титовој Кореници, а 1946. хицима је убијен један од двојице предратних пароха дрежничких Ђорђе Жутић, приликом свог повратка у Дрежницу (код Огулина, у Горском Котару) која је једно време била седиште партизанског, Главног штаба Хрватске, а у доба СФРЈ звала се Партизанска Дрежница.

Дамаскин се дуже време задржао у Београду, без жеље да се враћа у Загреб. А против његовог повратка жестоко је био противан Душан Бркић, формално други човек (у својству представника Срба) режима у Загребу. Бркић је маја 1949. образлагао да је Дамаскинов избор и “први наступ” (линч у Пакрацу) био “без сагласности Срба у Хрватској и да је зато створена таква ситуација”. И да Србима у Хрватској треба епископ “који ће чувати тековине НОР-а, који ће поштовати оно што је Тито дао Србима у Хрватској”. Већ следеће године, Бркић ће угледати свог бога, на Голом отоку, Дамаскин ће се вратити у Загреб, али фактички нестанак загребачке митрополије, “њеног свијета и традиције”, био је “важан и крупан корак у раздвајању” цркве и народа.

Ово су наводи из књиге ироничног наслова “Време спорта и разоноде”, и истог таквог поднаслова “Титина Хрватска и њени Срби, 1951.-1971”, публицисте из Загреба Чедомира Вишњића, дугогодишњег председника загребачког Српског културног друштва “Просвјета” које је овај спис објавило 2017. Дело је резултат рударског истраживања комитетских, удбашких и иних поверљивих комунистичких докумената похрањених у Хрватском државном архиву.

Период од 1945. до 1971. за СПЦ у Хрватској био је саблажњиво, најнаказније и најбогохулније доба, континуирано на њене најтрагичније, апокалиптичне године, од 1941. до 1945. у усташкој ендехазији.

Свети Синод СПЦ обавестио је 22. јануара 1951. федералну Комисију за верска питања да је само у Горњокарловачкој епархији од 189 храмова СПЦ попаљено и порушено 173, од чега 111 до темеља, као и да су убијена 93 свештеника. Али, нису све цркве страдале од црне усташке руке. Свој, скромнији допринос дали су и Титови партизани, немачка и италијанска војска.

Према једном извештају Светог Синода СПЦ из 1947. усташе су убиле 187 свештеника, 30 калуђера и два вероучитеља. И онда, таквој, обогаљеној цркви и њеном, што покланом што недокланом свештенству и верничком стаду, хрватски комунисти у љуштури “професионалних Срба” (такав статус им је, по тадашњим квотама, била улазница у црвену елиту) одлучили су да затру спомен и укину смисао битисања.

Створена је опскурна лепеза метода: рушене су преостале, неоштећене или запаљене, миниране или на други начин руиниране цркве, клесаним црквеним камењем градиле су се задружне штале, мостови и путеви, псеудоправном и/или физичком силом спречавано је обнављање храмова, на гаравим црквиштима грађене су профане грађевине, обарана су и крадена црквена звона…

О тим изопаченим подвизима комунистичке власти и обезбожених инструираних гомила (башибозлука), спремних на погром проказаних, биће речи у наредним наставцима овог серијала. Овде ћемо се задржати на успутним, бизарним и шибицарским моделима и механизмима разобрученог светогрђа.

Црквени суд пакрачке епархије жалио се 1951. Комисији за верске послове НР Хрватске како је државно пољопривредно добро “Цигањуша”, у котару Ораховица, дотерало 500 свиња на товљење (“на жир”), близу историјски и културолошки знаменитог српског манастира Ораховица и да те свиње чувари “затварају у манастирски подрум, а у манастирској порти се врши пребрајање свиња усљед чега је свуд по манастиру и около манастира загађено свињским балегама”.

Још 1948. у врту српског манастира Пакра (између Дарувара и Пакраца) основана је економија “Пакра”, у саставу предузећа за узгој свиња из Великих Зденаца. У оквиру економије на манастирској окућници “изграђени су прасилиште, стаја за назимад, стаја за припусне свиње”.

Августа 1951. Симеон (Злоковић), нови, агилни и неустрашиви епископ горњокарловачки, који је те године заменио резигнираног Никанора (Иличића), жали се писмом хрватској верској Комисији да “на веће празнике старе жене, Мајке, десетине километара носе децу на крштење, у нади да ће се на каквом срушеном црквишту наћи свештеник који ће им крстити децу”. И овде су баке, бринући за душе унучади, сачувале нит вере и традиције. Матичари избегавају да родитељима дају лист рођених, спречавајући их тако да крсте своју новорођенчад. На то се опет жали владика Симеон, акцентујући случај у личкој општини:

– У једној општини (Дабру) се то право (издавање листа рођених) ускраћује само припадницима православне цркве, док се римокатолицима то право не ускраћује. Овим не наглашавамо да је у овом случају дискриминација од неког католика, јер је матичар Србин, али је карактеристично да исти има респекта према вишим католичким властима, док православну цркву сматра црквом коју нико не штити, па ваљда, из страха од Папе, дозвољава себи поступак који не служи на добро…”.

Овај сегмент приче завршавамо једном црнохуморном епизодом. Крајем јула 1962. опет се властима жалио Симеон због случаја Милета Тепшића, сељака из Цреварске Стране (Кордун), члана његовог Епархијског савета. Ентузијаста или спадало, или обоје, Тепшић је, на неком форуму, саветовао “другове”, вазда напаљене против крста, да би, ипак, било паметно “одржати српство” и “градити српске цркве” само “док се не поруше и католичке”. Тако су пренеле комитетлије, денунцирајући га (“фашиста, шпијун поповски, државни непријатељ и заговарач поповске струје на Кордуну”) и тражећи његово искључење из Социјалистичког савеза због “подривања” и “харангирања највише тековине НОБ-а, братства и јединства наших народа”.

 
Милан Четник