Политика, 15. 7. 2022, Трагедија београдског градоначелника Владе Илића

Влада Илић и краљ Петар Други у београдском зоолошком врту
Фото: Политика

У Власотинцу, где је рођен, обележена је 70. годишњица смрти Владе Илића, првог модерног градоначелника Београда.

Поводом јубилejа, Саша Станковић, професор Власотиначке гимназије „Стеван Јаковљевић”, пре неколико дана, у организацији Народне библиотеке „Десанка Максимовић”, одржао je инспиративно предавање (уз бројне филмске записе и фотографије), под називом „Трагедија породице Илић у сенци бурне историје”. Станковић је написао и монографију о Илићу, која је доживела три издања, а сам аутор добио је више признања, међу којима је и Октобарска награда Власотинца.

Влада Илић (Власотинце, 1882 – Београд, 1952) један је од најзначајнијих градоначелника Београда, којим је управљао од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године. За време његовог мандата престоница је добила Панчевачки мост, зоолошки врт, Београдски сајам, Вуков споменик, Градску поликлинику, Поликлинику за кожне и венеричне болести, Дом дечје заштите у Звечанској, темеље Храма Светог Саве, трамвајску везу Земуна с Београдом, десетак нових школа…

Илић се после школавања у Бечу и Ахену враћа у Лесковац 1904. као први школовани текстилни индустријалац у Србији. Заједно с оцем и старијом браћом откупљује фабрику штофа Евгенија Михела на Карабурми, узевши кредит Српске банке у Загребу, у којој је један од главних акционара био Лазар Дунђерски. Лазар и Коста, Владин отац, били стари пословни партнери, па је Лазарева унука Олга Јовановић убрзо постала супруга Владе Илића. Венчани кум био им је Александар Први Карађорђевић. До Првог светског рата Концерн „Коста Илић и синови” раширио је углавном текстилна преузећа по Краљевини Србији од Власотинца и Лесковца до Београда. После рата капитал улаже у индустрију Војводине (Велики Бечкерек и Оџаци), Македоније (Скопље) и Хрватске (Карловац).

Марта 1945. године нове власти су ухапсиле Илића под оптужбом да је финансијски помагао окупатору и пресудом Војног суда Команде града Београда, касније и Вишег војног суда, конфискована је целокупна његова имовина. Осуђен је на десет година робије, а скоро седам година провео је у затвору у Сремској Митровици. Касније је осуђен на смрт, а од погубљења га је спасла лична интервенција Винстона Черчила код Јосипа Броза Тита. Крајем 1951. године пуштен је на слободу. Живео је у поткровљу куће свога рођака, али је већ 3. јуна следеће године преминуо од шлога. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници, а сахрану су организовали његови некадашњи радници.

Фебруара 2009. године Окружни суд у Београду усвојио је захтев за рехабилтацију Владе Илића и ништавом прогласио пресуду Војног суда из 1946. године. На Петровдан 2009, на иницијативу тадашњег директора Вука Бојовића, у београдском „Врту добре наде” откривена је његова спомен-биста, рад вајара Миланка Мандића.

Данило Коцић,
публициста и новинар, Лесковац