Ужице: Постројавање Радничког батаљона пред полазак на Кадињачу, новембар 1941. Фото: Wikipedia, Mladifilozof
И ове године, као и до сада, поводом годишњице битке на Кадињачи организовано је полагање венаца и цвећа на Спомен-обележје на Кадињачи и одавање почасти изгинулим борцима. Програм тог обележавања био је стандардни, као и свих досадашњих година. И даље се прича о херојској одбрани Ужичке републике, и херојској одбрани Кадињаче од Радничког батаљона из Ужица, што је чињеница која се увек истиче и која заслужује да се увек и истакне.
Међутим, чудно је да се још не приказује и она друга страна те битке и одбране Ужичке републике.
Већ 24. новембра, па и раније, знало се да се припрема велика офанзива на Ужичку републику, па и на само Ужице, као њен центар. Знало се на основу сукоба у том периоду на ободима Ужичке републике с коликим снагама је непријатељ кренуо на ту слободну територију. Знало се и каквим снагама је располагала Ужичка република. И поред свих тих сазнања, није организовано благовремено повлачење преко Златибора ка Санџаку, који је био једини слободан правац. Док су се све партизанске јединице убрзано повлачиле према Ужицу и Златибору, избегавајући одсудне одбране с надмоћнијим непријатељем, дотле је донета врло чудна одлука да се Раднички батаљон, као неборбена јединица са само три чете, упути на Кадињачу. Требало је да ту организује одсудну одбрану из тог правца, док су се из правца Косјерића партизанске јединице убрзано повлачиле, практично без икаквог отпора. Познато је да преко превоја Црнокосе из правца Косјерића ка Ужицу, с једне и друге стране Црнокосе има 5–6 оштрих кривина, као и велики успон и пад, где се могао с минималним снагама пружити јак отпор и задржати брзо напредовање непријатељских снага, али то није учињено и та колона је скоро несметано и брзо ушла у Ужице око 14.30 часова, док је борба на Кадињачи још била у току.
Намеће се логично питање који је уопште био циљ упућивања дела Радничког батаљона, неборбене јединице без икаквог ратног ратног и војничког искуства, да се одсудном одбраном супротстави далеко надмоћнијем непријатељу.
Посебан је проблем поседања положаја бораца Радничког батаљона. Ко је имао прилику да посети спомен-комплекс Кадињача и да види где су били положаји бораца Радничког батаљона, може да закључи да су они свесно жртвовани, да сви ту изгину, јер нису имали баш никакву шансу да се повуку с тих положаја.
Посебно је чудно што су партизанске јединице које су се ту затекле биле распоређене иза положаја Радничког батаљона, на превоју косе, и кад су немачке снаге савладале одбрану Радничког батаљона, оне су се безбедно повукле, скоро без губитака. Та борба на Кадињачи трајала је до око 14.30 часова, кад је у Ужице већ била ушла друга колона из правца Косјерића.
Какав је учинак те борбе на Кадињачи, говори и податак да су изгинула око 233 борца Радничког батаљона, а само два немачка војника, док је један рањен.
Узимам себи за право да закључим да је све ово плански и смишљено учињено да би се од Кадињаче направили српски Термопили и да би се пред светом приказало како се радници Ужица тобоже добровољно жртвују и бране свој град, до последњег и како би сви изгинули.
Мало је познато да је један број бораца Радничког батаљона успут побегао и спасао главу. Један од њих је и Миленко Ристичевић, припадник пекарске чете, с којим сам у више наврата имао прилике да разговарам на ову тему.
Поред непотребног жртвовања Радничког батаљона, посебан је проблем што је повлачење из Ужица почело врло касно и што су рањеници остављени на Златибору на милост и немилост Немцима, који су их све побили, а велики део и прегазили тенковима.
С друге стране, партизани су безбедно и благовремено пребацили око 300 заробљених Немаца до Јабланице и ту их оставили, не покушавајући да их размене за рањене партизане на Златибору, тако да су их Немци све живе и здраве пронашли у Јабланици.
Нико до сада не истиче да је у Ужицу било грађана, родољуба, сличних учитељу Зарићу, који је спасао Савски мост од рушења. При повлачењу партизани су минирали све мостове на Ђетињи, с намером да их поруше приликом повлачења, али је неко успео да онеспособи те мине и сви мостови су сачувани. Ко је то урадио, никада се није сазнало. Тајна је однета у гроб, из разумљивих разлога.
На крају, слава борцима Радничког батаљона, који непотребно положише своје животе.
Предислав Даничић,
професор у пензији, Ужице
