Политика, 16. 2. 2024, СПЦ у Хрватској после 1945: Црвена (не)вера за амнезију геноцида

Споменик арх. Богдана Богдановића у хрватском нацистичком логору Јасеновац Фото: Политика

Зашто су комунисти и њихови трабанти у Крајини, годинама, деценијама после Другог светског рата, рушили српске цркве преостале од усташког терора, прогањали и премлаћивали попове и архијереје и харангирали против било какве манифестације православне религиозности?!

После усташког мегазлочина, јединственог у познатој историји због злурадог уживања (сладострашћа) у крвничком садизму, политичке вође српског биолошког остатка немилосрдно су ударили на традиционалну духовност. Била је то саблажњива акција поништавања (анихилације) вековима, једине српске националне институције у аустријским крајинама. По мазохизму, самомржњи и аутодеструкцији та кампања незабележена је у аналима хришћанства.

Како и зашто је био могућ такав пад у опсесивно гажење и гашење сопственог идентитета, у самопорицање и ништавило самосвести? Такав, борбени атеизам је синдром, вишеслојни и замршени, који је треперио између кумулираних траума и офанзивног, идеолошког испирања мозга, на којем се формирала нова (не)вера. Можда би ту мало помогла и новија патопсихолошка пројекција звана ПТСП (посттрауматски стресни поремећај), да је трауматизирање тог унесрећеног национа прекинуто 1945. године.

У тродимензионалном координатном систему овде би, у хоризонтали, била беда, глад и фактичко бескућништво, у вертикали репресивна индоктринација Комунистичке партије Хрватске (КПХ), а по дубини мучна (под)свест геноцидног памћења.

Уочи новог рата, психијатар др Јован Рашковић (Луда земља, 1990) опсервирао је један од кључних момената: “Успостављена је велика лаж о узајамности хрватских комуниста и српског народа у Хрватској… Нажалост, српски је народ у Хрватској насиједао овим малим и великим преварама, и сматрао да хрватски бљшевизам заштићује српско национално биће у Хрватској”.

У овој причи, важно је знати да се подизвођачи радова Комунистичке партије Хрватске у Крајини не могу назвати “српским комунистима”. Тако их не зове ни Чедомир Вишњић, публициста из Загреба, чија је истраживачка књига из 2017. (Време спорта и разоноде, поднаслов: Титина Хрватска и њени Срби 1951-1971) основ и временски оквир ове приче. Он каже да су то “домаћи синови, хрватски комунисти српске националности” који су били “главни проблем” у обнови живота православне цркве, јер су “безобзирно чистили своју половину терена”, што је за њих био темељни партијски и каријерни задатак ког су компулсивно извршавали. По Вишњићу они су “оскудно образовани, запуштене традиције, цинично свјесни да им њихова црква више није обрана пред опасношћу којој су једва умакли и окренули су се сасвим држави”, а страшну ратну трагедију “сматрају почетном тачком нечег Новог, што је њих произвело и што они бране по сваку цијену”.

Крунски сегмент лоботомије било је пеглање сећања на усташко зло. Под копреном “братства и јединства“ усташлук је изопштен из хрватског националног корпуса, денационализован, расхрваћен, што и данас, нажалост, као тобожњи новум, пропагирају неки великодотојници СПЦ.

Усташе су ампутиране из хрватског политичког и историјског бића, проглашене екстерном фашистичком непогодом, а поклани Срби „жртвама фашистичког терора“. Кад је епископ горњокарловачки Симеон Злоковић 1962. скупио паре од старе, економске емиграције из северне Америке и добио начелну дозволу за обнову глинске цркве у којој су усташе, последњих дана јула и почетком августа 1941. заклале 1564 Срба (М. Љубичић и М. Буњац, 1995) поставило се „деликатно“ питање натписа на црквеној спомен-табли. Било је предвиђено да на њој пише како се „подиже у спомен глинских жртава“, дакле без именовања џелата и покланих, а онда је, на притисак из Загреба, формулација још више замагљена текстом у којем стоји како је „црква саграђена за вријеме патријарха Германа, прилозима исељеника из САД у спомен мртвима, а на здравље живима“.

А у финалу приче- тотални фијаско. Према другом извору (портал загребачких „Новости“, 22. септембар 2023 са сликом уграђене спомен-табле) исписано је само да је храм „изграђен“ и „посвећен“ у време патријарха Германа и епископа Симеона, на кога се, касније, обрушила емиграција јер у говору на посвећењу ниједном речју није поменуо усташки злочин у старој цркви. Власти су пристале на градњу уз кључне услове: да се црква гради на новој локацији, а не на губилишту које је „урбанистичким планом“ предвиђено за „Спомен дом жртвама фашизма“ и да „нова грађевина нема никакве, па ни симболичке везе са старом, да се неће преносити звона ни камен из старих темеља, као што је обичај“.

Банијски комунисти претили су да ће оно „што се по дану сагради“ они ноћу рушити односно да ће то за свештенике бити „зидање Скадра“. На месту градње исписали су паролу „Нећемо цркве – црква или тамница је једно те исто“.

У цркви у селу Садиловцу, на Кордуну, 31. јула 1942. усташе су поклале 473 Срба, а укупно на тај дан (у цркви и селу) 582, од чега 271 дете (Ђ. Затезало, 2005). Кад је епископ Симеон 1955. упутио свештеника Славолуба Пантића да на Покров Пресвете Богородице одржи помен жртвама на црквеним рушевинама, где се још од рата није чуло појање, попу је пре одласка стигло писмо од сеоског Социјалистичког савеза у којем се „забрањује свештенику да уопште долази у Садиловац“. Пантић се ипак осмелио, а на црквишту га је сачекао Бошко Затезало, директор локалног аграрног добра, и запретио му: „Натраг! Натраг се враћај одмах! Ми те не примамо, нити дозвољавамо да икакав обред вршиш на овом мјесту“.

Вишњићев коментар гађа у средиште ствари: „Бошко Затезало је вјеровао да је боље мртве још дубље закопати и обезличити их у жртве фашистичког терора, те тако олакшати живима да се носе са стварношћу“.

Жртвама првог великог глинског покоља (13. маја 1941), на глинском гробљу, где је стајала рушевна капелица, после рата саграђена је спомен-костурница са натписом „Жртвама фашистичког терора“. А капелица је посвећена свецу „малом Ђурађу“ који пада на исти дан, 13. мај. Тако су се преплитали паралелни помени: црквени којег је служио парох и полагање венаца које је организовала партизанска борачка организација. Али, 1962. у време битке између владике и комуниста због нове цркве, борци су саопштили попу да не сме више држати парастосе над спомеником који су они подигли, и да ће га, ако покуша опет, „физички напасти“. Нису марили за епископово објашњење да се помен држи на захтев родбине жртава злочина међу којима нема комуниста, а о партизанима није могло бити ни речи.

У подземљу свести, Срби који су преживели каму и били немоћни сведоци покоља, са неподношљивим сликама урезаним у памћење, нарочито у Горњокарловачкј епархији (Лика, Кордун, Банија и Горски Котар), морали су се осећати остављенима од Бога, а комунистички агитпроп, као и педагогија и уцењивачке инструкције здушно су им подстицале такве импулсе. Идеолошка амнезија геноцида као лек за флеш-бекове.

И др Рашковић је писао о том осећају „осамљености“ и „ напуштености“ и чудовишном српском идентитетском самозабораву: „Своје мртве он (српски народ Крајине) је везао за Титове комунисте, везао је за титоизам. И то је највећа срамота српског народа“.

Пермутација светости сакралног простора изводила се и буквално, грађевинским подметањима. У српском селу Шуметлица (котар Нова Градишка) Савез бораца, на својој годишњој, „светосавској“ скупштини, одржаној „случајно“, 27. јануара 1953. одлучио је да се баш на запуштеном црквишту, где су усташе до темеља срушиле храм, подигне споменик за пале бораце и „жртве фашизма“.

Сликовита је и убитачна Вишњићева метафора о комунистичком „палимпсесту“ у Крајини: изворна слова су огребана да би се на таквој, (српској) кожи исписао нови текст.

Милан Четник