Политика, 16. 4. 2021, Момчило Павловић: Под савезничким бомбама у ускршњој недељи 1944.

Београд разорен савезничким бомбардовањем 1944. године Фото: rserbica.org

Народ у Србији у 20. веку има трагично искуство ваздушних разарања економских, војних, и других ресурса, насељених градова и места, и убијања цивила, профилисаних непријатеља као 1941. али и „пријатељских цивила”, „савезника” 1943–1944. Просто речено бомбардовали су нас у датом тренутку и непријатељи и пријатељи. Посебно Београд, Ниш, Лесковац, Краљево, Смедерево и још 28 других места.

Иако су многа савезничка бомбардовања објашњавана као нужност војних акција које савезници предузимају на простору читаве Европе ипак бомбардовање сваког насељеног места, посебно градова, без обзира на војне и друге разлоге, представља у крајњој линији и убијање цивила (у новије време су означени као колатерална штета).

Поред тога, свако бомбардовање се може посматрати и изучавати са војног, економског, политичког и моралног аспекта. Боље рећи сва ова четири циља садржана су и у свакој бомбардерској мисији. Док су прва два релативно мерљива, друга два циља су спорна и могу се различито тумачити, правдати и оспоравати у зависности прикупљених историјских извора и њиховог тумачења. Али се цивилне жртве и материјална разарања не могу порећи.

Савезничка бомбардовања циљева у Србији 1943–1944. разне политичке и војне групације различито су тумачиле и доживљавале: партизански покрет, од краја 1943. признат као борбено ефикасан, политички и војно је помаган од савезника а савезнички авиони су често били ваздушна подршка партизанским акцијама на терену; окупациона и квислиншка власт их је сматрала злочиначким и терористичким нападима на српски народ и његову имовину док су четници напуштени од савезника били у најмању руку збуњени и још су веровали, мада им је ускраћена материјална подршка савезника, у њихову подршку и помоћ. И данас многи аспекти савезничких бомбардовања, који су иначе недовољно научно истражени, изазивају различите погледе и оцене. Али генерално посматрано за 13 месеци – колико су савезнички авиони у разним мисијама бомбардовања циљева по Србији, минирања Дунава, и другим мисијама – жртве и материјална разарања надмашили су, како по цивилним жртвама по степену обухвата, дужини трајања, тако и по економској штети, сва ранија бомбардовања, укључујући и немачко бомбардовање Београда и других градова у Србији априла 1941. године.

Иако су од краја 1943. отпочела савезничка бомбардовања циљева по Србији она су од пролећа 1944. интензивирана и то по дану стратешким бомбардерима ваздухопловних снага стационираних у јужној Италији, који су испуштали бомбе са безбедне висине од око 7.000 метара. У априлу месецу 1944, због повољнијих метеоролошких услова, стратегијско ваздухопловство савезника нападало је циљеве широм Средње Европе, Балкана, Југославије и Србије. За осам дана у ускршњој недељи од 16. до 24. априла 1944. Београд је четири пута разорно бомбардован.

И то у недељу 16. 4. 1944. на Ускрс, у понедељак 17. априла 1944. на други дан Ускрса, затим 21, и 24. априла. Иначе Београд је током 1944. од истих савезника бомбардован не мање од 12 пута. Само је Ниш, од градова у Србији више пута био мета савезничких авиона.

Ова бомбардовања Београда спомињу се у бројним хронологијама ваздухопловних снага САД, и у бројним извештајима бомбардерских сквадрона из разних бомбардерских група америчких ваздухопловних снага стационираних у јужној Италији. Тако за 16. април 1944 . стоји да су циљеви 1. Град, 2. Аеродромске инсталације (сви аеродроми, базе хидроавиона, писте за слетање итд.), 3. Железничке инсталације, односно железнички чворови и 4. Авио-индустрија.

За нападе на ове циљеве употребљене су 99, 301. и 463. бомбардерска група петог бомбардерског винга и 461, бомбардерска група 49. бомбардерског винга. Тог 16. априла 1944. полетела су 432 тешка бомбардера да нападну фабрике авиона и железничке чворове у Брашову, Турн-Северину, фабрике авиона у Београду, аеродром у Земуну и железнички чвор у Нишу. Бомбардере је пратило 140 ловаца.

Како је мисија на циљеве у Румунији напуштена услед густе облачности над циљем, гађане су секундарне мете у Београду, аеродром, ранжирна тј. железничка станица и фабрика авиона. „Извештаје поднело укупно 178 посада. Бачено је више од 500 тона бомби. Изгубљена два авиона, Б-17 „El Diablo”, серијски број 42-32065 из 99. групе, William Headrick пилот, (два заробљена, осам погинулих), и Б-24 Little Jesus серијски број 42-52395, из 461. групе, погођен из ПВО топова, срушио се у близини Београда, пилот поручник Floyd W. Woodard.”

У Извештају за мисију бр. 9. 461. Бомбардерске групе 15 ваздухопловне армије САД стациониране у јужној Италији, стоји: „16. априла, мисија бр. девет летела је данас. Време полетања било је 07 и 20. Због лошег времена неки од авиона су се вратили у 11.00. Циљ је био Брашов, Румунија. Због лошег времена над Брашовом бомбардована је секундарна мета, Београд, Југославија. Остатак наших авиона вратио се отприлике 13 и 15. Наредник Блалок је у јутарњем извештају потврдио да је један авион изгубљен у акцији”.

У детаљнијем извештају стоји још да су деветнаест од тридесет и четири авиона из ове групе који су узлетели изгубили формацију у облацима изнад Југославије и вратили се у базу. Четрнаест других су се појединачно пробијали до врха облака, прегруписали се и под вођством пуковника Гланцберга који је изабрао крајњу мету, бомбардовали београдски аеродром у Земуну.

Распрскавајуће бомбе бацане су са непримећеним резултатима кроз маглу и покривеност облака од шест десетина. Поново је виђено двадесет непријатељских летелица без икаквих сусрета. Половина авиона изнад циља погодила је флак, (противавионска одбрана) а један авион погођен изгубљен је изнад циља. У овом авиону, којим је управљао 1. поручник Floyd W. Woodard били су чланови једне од четири оригиналне „узорне посаде”.

Сутрадан 17. 4. 1944. чак 470 авиона Б-17 и Б-24 у пратњи 200 ловаца бомбардовало је мост на Сави, железничку станицу, фабрику Рогоражски и фабрику авиона „Икарус”, аеродром Земун и циљеве у Софији. За ову мисију бр. 10, 17. априла 1944 Београд–Земун, Југославија стоји да је: „Примарни циљ ове мисије био крајња мета од јуче. Овај пут су мету потпуно заклонили облаци и нису бачене све бомбе. Ово је била прва мисија мајора Кнапа као вође групе”.

Дана 21. 4. 44. Преко 100 Б-24 бомбардера полетело је да бомбардује железничке чворове у Букурешту и Турн-Северину. Због изузетно лошег времена неки авиони су се вратили, неки су испустили бомбе изнад Београда а немачка противваздушна одбрана оборила је 10 америчких авиона. Иако се ово бомбардовање Београда спомиње у хронологијама нису пронађени прецизни подаци о броју авиона и броју бачених бомби на град.

Три дана касније 24. 4. 1944. чак 520 авиона Б-17 и Б-24 у нападало је железничку линију између Риминија и Анконе у Италији, циљеве у Букурешту и Плоештију али и циљеве у Београду као што су фабрике авиона.

На основу изнетог може се тврдити да је Београд на Ускрс 16. априла 1944. био секундарни циљ док су циљеви разорног бомбардовања Београда другог дана Ускрса 17. априла означени као примарни циљ савезничких бомбардера, Као секундарни циљ било је и бомбардовање 21. априла, док је примарни циљ било бомбардовање Београда 24. априла. Сва ова четири ускршња бомбардовања се могу сматрати као јединствена акција.

У тим бомбардовањима, смртно је страдало у Београду и Земуну између 1.300 и 3.000 цивила зависно од извора на који се позивате, док је рањено више од 6.000 цивила. У сваком случају ради се само о проценама броја настрадалих цивила а не о прецизно поименице пописаним жртвама. Тај немар и лош српски обичај кад су у питању жртве односи се и на страдале и у бомбардовању НАТО-а 1999. године.

Описи страдања цивила као и фотографије су ужасавајући. Посебно описи страдања беба и мајки из Општинског породилишта у Крунској улици, деце из дечјих склоништа из Звечанске улице, део града око Бајлонијеве пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна, Теразија и других делова града у којима није било никаквих војних или индустријских мета. Погођен је и логор на Сајмишту где је погинуло између 80 и 120 логораша. Потпуно је срушено или тешко оштећено преко 1.200 објеката, водоводна и канализациона инфраструктура.

Генерал Михаиловић је 21. априла 1944. послао депешу Југословенској краљевској влади обавештавајући је да је приликом бомбардовања од војних објеката страдала само железничка станица, творница војног прибора и кућа у којој је Гестапо био смештен на Дорћолу. „Бомбе су бацане по свим крајевима града, чак су погођене болнице и санаторијуми. Војна болница, у којој су се налазили наши заробљеници повратници ради лечења била је погођена.

Даље, срушене су следеће установе: Клиника за унутрашње болести, дечја клиника, државна болница, општинско породилиште, завод за избеглу децу и многобројне приватне зграде”. Даље, Михаиловић наводи да је највише страдала Славија, део око Техничког факултета и студентског дома, Теразије, Немањина, улица Милоша великог, краљице Наталије и Сарајевска улица…„на улицама лешеви жртава свуда су присутни. Они који су преживели разбегали су се на све стране. Читаве улице су у пламену. Прва помоћ одмах је престала да функционише. Још увек лешеви се налазе на улицама. Последице овог бомбардовања далеко су горе од оног 6. априла 1941. године. Београд који је дао 27. март није заслужио ово”, закључио је Михаиловић.

Сличне податке о разореним деловима града изнеле су и локалне власти у Београду додајући прецизне бројке страдалих и сахрањених.

Априлска бомбардовања циљева у Југославији, а посебно ускршње бомбардовање Београда узнемирило је и избегличку владу. Протестовали су амбасадори у Лондону и Вашингтону (Богољуб Јевтић и Константин Фотић), Богољуб Јевтић је уложио писмени протест Форин офису указујући на велике цивилне жртве и материјална разарања. Поред тога посебно је истицао политички аспект бомбардовања позивајући се на емисије Би-Би-Сија у којима је истицано да су бомбардовања предузета од стране савезника на захтев маршала Тита и да је намена ових бомбардовања да разбију места отпора на која партизани наилазе, што им је давало више политички него војнички карактер и требало је да ојачају покрет маршала Тита. „Југословенска влада дубоко је забринута, кад су таква бомбардовања представљена као интервенција у корист једне стране а против друге стране, што оставља утисак на народ Југославије да велики савезници, не само што се интересују унутрашњим и локалним стварима и размирицама, већ активно узимају учешћа да помогну један политички покрет, који је југословенском народу у целину туђ и негативан”. Јевтића је после ускршњег бомбардовања Београда примио стални секретар у Форин офису убеђујући га да је и бомбардовање Београда део опсежних операција против непријатеља, да није могао Јевтићу да обећа да ће бомбардовања престати али да су дате инструкције пилотима да бомбардују само војне објекте, да „ми не интервенишемо за једну страну против друге” и слично. „У ствари мени је било много пријатније да је Би-Би-Си објаснио бомбардовање на овој линији, него на начин на који је то учинио”, закључио је британски бирократа.

Посебно писмо британском краљу упутио је Недићев рођени брат Божидар Недић, као председник удружења инвалида.

Савезници су од маја до септембра 1944. још осам пута бомбардовали Београд. Последњи пут 18. септембра 1944, а 4. октобра 1944. последњи пут је 21 британски авион полагао бомбе у Дунав поред Београда.

Невине жртве ових бомбардовања, уважавајући укупан контекст ратних збивања, опомињу на незаборав и заслужују адекватне белеге на местима страдања. Ми смо пак дужни да чувамо сећање и одајемо дужну пошту, и данас и увек.

Проф. др Момчило Павловић