Политика, 16. 4. 2023, Момчило Павловић: Београдски крвави Ускрс 1944. године

Савезничко бомбардовање 1944: Породилиште Краљице Марије у ул. Краљице Наталије, данас студентска поликлиника Фото: Књига „Крвави Васкрс 1944.“

Два ускршња радосна дана, недеља 16. и понедељак 17. април 1944. године, за Београд и његове житеље претворена су у „Крвави ускрс”.

У та два дана савезнички авиони бомбардовали су Београд „просипајући бомбе широм вароши”. Разаране су и порушене куће, улице, болнице, надлештва. Иако су у инструкцијама пилотима били означени војни циљеви, као што су фабрике авиона и авионских делова „Икарус” и „Рогожарски”, мостови на Сави, железничка станица у Београду и аеродром Земун, ови циљеви су претрпели незнатна оштећења, али су зато градско језгро, па чак и сиромашни делови града, били разрушени. По лошем српском обичају број настрадалих није прецизно утврђен, а зависно од извора који користите, креће се од 1.300 до 3.000 погинулих и око 6.000 рањених. Немачких војника погинуло је 18. У сваком случају, реч је само о проценама броја настрадалих цивила, а не о прецизно поименице пописаним жртвама. Тај немар, кад је реч о жртвама, односи се и на страдале у бомбардовању НАТО-а 1999. године и у готово свим ратовима.

Тог облачног 16. априла 1944. полетела су 432 тешка бомбардера да нападну фабрике авиона и железничке чворове у Брашову, Турн-Северину, фабрике авиона у Београду, аеродром у Земуну и железнички чвор у Нишу. Бомбардере је пратило 140 ловаца.

Како је мисија на циљеве у Румунији напуштена услед густе облачности, гађане су секундарне мете у Београду, аеродром, ранжирна, тј. железничка станица и фабрика авиона. Бачено је више од 500 тона бомби. Изгубљена су два авиона, Б-17 и Б-24. Остали авиони вратили су се отприлике у 13.15 сати у своје базе у јужној Италији.

У детаљнијем извештају стоји још да је 19 од 34 авиона из једне групе који су узлетели изгубило формацију у облацима изнад Југославије и вратило се у базу. Четрнаест других појединачно се пробијало до врха облака, прегруписали су се и под вођством пуковника Гланцберга, који је изабрао крајњу мету, бомбардовали београдски аеродром у Земуну. Распрскавајуће бомбе бацане су кроз облаке па пилоти нису могли да виде резултате. Половина авиона изнад циља погодила је флак (противавионска одбрана), а један погођени авион изгубљен је изнад циља.

Сутрадан, 17. априла 1944, чак 470 авиона Б-17 и Б-24 у пратњи 200 ловаца бомбардовало је мост на Сави, железничку станицу, фабрику „Рогожарски” и фабрику авиона „Икарус”, аеродром Земун и циљеве у Софији. За ову мисију стоји да је: „Примарни циљ ове мисије био крајња мета од јуче. Овај пут су мету потпуно заклонили облаци и нису бачене све бомбе.”

Циљеви у Београду бомбардовани су и 21. и 24. априла 1944. Укратко, само у априлу, за девет дана, савезници су Београд бомбардовали четири пута.

Београд је на Ускрс 16. априла 1944. бомбардован као секундарни циљ (а не да је бомбардован случајно), док су циљеви разорног бомбардовања другог дана Ускрса 17. априла означени као примарни циљ савезничких бомбардера.

 „Бомбе су бацане по свим крајевима града, чак су погођене болнице и санаторијуми. Војна болница, у којој су се налазили наши заробљеници повратници ради лечења, била је погођена. Даље, срушене су следеће установе: клиника за унутрашње болести, дечја клиника, државна болница, општинско породилиште, завод за избеглу децу и многобројне приватне зграде.” Михаиловић даље наводи да су највише страдали Славија, део око Техничког факултета и студентског дома, Теразије, Немањина, улице Милоша Великог, Краљице Наталије и Сарајевска. „На улицама лешеви жртава свуда су присутни. Они који су преживели разбегали су се на све стране. Читаве улице су у пламену. Прва помоћ одмах је престала да функционише. Још увек лешеви се налазе на улицама. Последице овог бомбардовања далеко су горе од оног 6. априла 1941. године. Београд који је дао 27. март није заслужио ово”, закључио је Михаиловић.

Сва ова четири ускршња бомбардовања могу се сматрати за јединствену акцију Балканских ваздухопловних снага стационираних у јужној Италији.

Описи страдања цивила, као и фотографије, ужасавајући су. Посебно описи страдања беба и мајки у Општинском породилишту у Крунској улици које је разнето бомбама, деце из дечјих склоништа из Звечанске улице, дела града око Бајлонијеве пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна, Теразија и других крајева града у којима није било никаквих војних или индустријских мета. Погођен је и логор на Сајмишту, где је погинуло између 80 и 120 логораша. Потпуно је срушено или тешко оштећено више од 1.200 објеката, водоводна и канализациона инфраструктура.

Генерал Михаиловић је 21. априла 1944. послао депешу Југословенској краљевској влади обавештавајући је да су приликом бомбардовања од војних објеката страдали само железничка станица, фабрика војног прибора и кућа у којој је Гестапо био смештен на Дорћолу. „Бомбе су бацане по свим крајевима града, чак су погођене болнице и санаторијуми. Војна болница, у којој су се налазили наши заробљеници повратници ради лечења, била је погођена. Даље, срушене су следеће установе: клиника за унутрашње болести, дечја клиника, државна болница, општинско породилиште, завод за избеглу децу и многобројне приватне зграде.”

Михаиловић даље наводи да су највише страдали Славија, део око Техничког факултета и студентског дома, Теразије, Немањина, улице Милоша Великог, Краљице Наталије и Сарајевска. „На улицама лешеви жртава свуда су присутни. Они који су преживели разбегали су се на све стране. Читаве улице су у пламену. Прва помоћ одмах је престала да функционише. Још увек лешеви се налазе на улицама. Последице овог бомбардовања далеко су горе од оног 6. априла 1941. године. Београд који је дао 27. март није заслужио ово”, закључио је Михаиловић.

Сличне податке о разореним деловима града изнеле су и локалне власти у Београду додајући прецизне бројке о проналажењу затрпаних и сахрањиваних, рашчишћавању улица и обнови градске инфраструктуре.

Априлска бомбардовања циљева у Југославији, а посебно ускршње бомбардовање Београда, узнемирили су и избегличку владу. Протестовали су амбасадори у Лондону и Вашингтону (Богољуб Јевтић и Константин Фотић).

Богољуб Јевтић је уложио писмени протест Форин офису указујући на велике цивилне жртве и материјална разарања. Поред тога, посебно је истицао политички аспект бомбардовања позивајући се на емисије Би-Би-Сија у којима је истицано да су бомбардовања предузета од савезника на захтев маршала Тита и да је намена ових бомбардовања да разбију места отпора на која партизани наилазе, што им је давало више политички него војнички карактер и требало је да ојачају покрет маршала Тита.

„Југословенска влада дубоко је забринута, кад су таква бомбардовања представљена као интервенција у корист једне стране, а против друге стране, што оставља утисак на народ Југославије да велики савезници, не само што се интересују унутрашњим и локалним стварима и размирицама, већ активно узимају учешћа да помогну један политички покрет, који је југословенском народу у целини туђ и негативан.”

Јевтића је после ускршњег бомбардовања Београда примио стални секретар у Форин офису убеђујући га да је и бомбардовање Београда део опсежних операција против непријатеља, да није могао Јевтићу да обећа да ће бомбардовања престати, али да су дате инструкције пилотима да бомбардују само војне објекте, да „ми не интервенишемо за једну страну против друге” и слично.

Савезници су од маја до септембра 1944. још осам пута бомбардовали Београд. Последњи пут то је било 18. септембра 1944, док је 4. октобра 1944. последњи пут 21 британски авион полагао мине у Дунав поред Београда.

Недићева администрација сматрала је ово бомбардовање терористичким актом, жалила се Међународном црвеном крсту и преко штампе нападала Енглезе, којима никада не треба веровати, који су овим бомбардовањима помагали партизанском покрету и Јосипу Брозу. Поред тога, приређена је и изложба и објављена књига докумената „Београдски крвави ускрс”, за коју је Мирослав Спалајковић написао посебан чланак о разарању Београда запитавши се „Ко га још није бомбардовао!… Сва ранија бомбардовања могу се разумети и донекле оправдати. Али против овог последњег буни се не само морал, него и обичан здрав разум”.

Невине жртве ових бомбардовања, уважавајући укупан контекст ратних збивања, траже незаборав и заслужују адекватне белеге на местима страдања, где би се могао положити цвет и упалити свећа.

 
Проф. др Момчило Павловић