Политика, 16. 4. 2024, Савезничко бомбардовање Београда: Осам деценија од крвавог Ускрса – На данашњи дан

Савезничко бомбардовање 1944: Породилиште Краљице Марије у ул. Краљице Наталије, данас студентска поликлиника Фото: Књига „Крвави Васкрс 1944. “

Док је света и века остаће у незаборавној успомени српског народа овај крвави београдски Ускрс, овај страшни злочин бомбардовања једног отвореног града под срамним изговором уништавања ’војних објеката’. Овакво терористичко бомбардовање Београда не може се оправдати никаквим војностратегијским разлозима, јер и да је цео Београд до последњег дома био срушен, поравњен са земљом, да је изгинуло свo његово становништво, до последњег одојчета у колевци, опет свршетак рата не би био ни за тренут убрзан нити би његов исход за длаку био измењен”, стајало је у предговору књиге „Београдски крвави Ускрс”, која се појавила јула 1944. и у којој је било објављено 60 фотографија о савезничком бомбардовању Београда, које су приказане и на посебној изложби.

Да подсетимо, првог и другог дана православног Ускрса, у недељу и понедељак 16. и 17. априла 1944, два дана заредом, савезници, конкретно Американци, у склопу шире акције бомбардовања циљева на Балкану, разорно су бомбардовали Београд. За њих то је била још једна мисија која је објашњена преко радија да су „бомбардовани војни објекти у Београду”.

У недељу, 16. априла 1944, полетела су у седам часова и 20 минута из база у јужној Италији 432 тешка бомбардера (Б-17 и Б-24) да нападну фабрике авиона и железничке чворове у Брашову, Турн-Северину, фабрике авиона у Београду, аеродром у Земуну и железнички чвор у Нишу. Бомбардере је пратило 140 ловаца. У извештајима стоји да је циљ у Београду био београдски аеродром Земун.

Примарни циљ ове мисије био је аеродром Брашов у Румунији. Лоше време које је било претходног дана у мисији у Букурешту померило се на запад и подигло се на преко 20.000 стопа. Само из једне групе деветнаест од тридесет четири авиона који су полетели изгубили су формацију у облацима над Југославијом и вратили се у базу у 11 часова. Четрнаест других је појединачно пробијало свој пут до врха формација облака и реформисало се на пуковника Гланцберга, који је за мету изабрао крајњу мету, Београд Земун А.Д у Југославији.

Како је мисија на циљеве у Румунији напуштена услед густе облачности, гађане су, према извештајима пилота, секундарне мете у Београду, аеродром, ранжирна, тј. железничка станица и фабрика авиона. Бачено је више од 500 тона бомби.

Покривеност циља облацима износила је шест десетина. Распрскавајуће бомбе бацане су кроз облаке па пилоти нису могли да виде резултате. Половину авиона изнад циља погодила је немачка противавионска одбрана. Изгубљена су два авиона, Б-17 и Б-24. Један изнад циља, тј. Београда, а други се срушио код Метковића. Остали авиони вратили су се у 13.15 сати у своје базе у јужној Италији.

Сутрадан, 17. априла 1944, чак 470 авиона Б-17 и Б-24 у пратњи 200 ловаца бомбардовало је мост на Сави, железничку станицу, фабрику „Рогожарски” и фабрику авиона „Икарус”, аеродром Земун и циљеве у Софији. За ову мисију стоји да је: „Примарни циљ ове мисије био крајња мета од јуче. Овај пут су мету потпуно заклонили облаци и нису бачене све бомбе.” Али последице су биле ужасавајуће.

Ово „неселективно бомбардовање” незнатно је оштетило означене војне циљеве, као што су фабрике авиона и авионских делова „Икарус” и „Рогожарски”, мостове на Сави, железничке станице у Београду, Топчидеру и Раковици, аеродром Земун и друге привредне, здравствене, културне и јавне објекте, али су градско језгро, па чак и околне сиромашне делове града тешко разорили и оштетили. Поред осталих објеката, директно је погођено Општинско породилиште у Крунској улици, погођен је и логор на Сајмишту, где је погинуло између 80 и 120 логораша. Потпуно је срушено или тешко оштећено више од 1.200 објеката, водоводна и канализациона инфраструктура.

Југословенска влада у Лондону, која је протестовала у Форин офису због тога што је Радио Би-Би-Си у својим емисијама спомињао да је бомбардовање предузето на захтев маршала Тита, објавила је да је у неколико стотина порушених кућа погинуло око 3.000 људи у Београду и око 1.200 у Земуну.

Генерал Михаиловић је 21. априла 1944. послао депешу Југословенској краљевској влади обавештавајући је да су приликом бомбардовања од војних објеката страдали само железничка станица, фабрика војног прибора и кућа у којој је Гестапо био смештен на Дорћолу. „Бомбе су бацане по свим крајевима града, чак су погођене болнице и санаторијуми. Војна болница, у којој су се налазили наши заробљеници повратници ради лечења, била је погођена. Даље, срушене су следеће установе: клиника за унутрашње болести, дечја клиника, државна болница, општинско породилиште, завод за избеглу децу и многобројне приватне зграде.” Михаиловић даље наводи да су највише страдали Славија, део око Техничког факултета и студентског дома, Теразије, Немањина, улице Милоша Великог, Краљице Наталије и Сарајевска. „На улицама лешеви жртава свуда су присутни. Они који су преживели разбегали су се на све стране. Читаве улице су у пламену. Прва помоћ одмах је престала да функционише. Још увек лешеви се налазе на улицама. Последице овог бомбардовања далеко су горе од оног 6. априла 1941. године. Београд који је дао 27. март није заслужио ово”, закључио је Михаиловић.

„Ја протестујем у име српске владе, пред Богом, српским народом и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, ’наши савезници’, због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године. Дижем глас против ових просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години… Деца и мајке из Општинског породилишта у Крунској улици, које је било понос Београда, деца из дечјих склоништа из Звечанске улице; чујете даље: мирно београдско становништво с Бајлонијеве пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна и толико друго… Ви ме гледате раширеним зеницама, јер знате да ту нема ни војничких објеката, ни немачких станова, а камоли шта друго. Они, просвећени Вандали, нису гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу. Жене, старце, ваше мирне домове без одбране. Питате зашто? И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. године, да сте на погрешном путу…”, грмео је с радија 24. априла 1944. Милан Недић.

Број настрадалих није прецизно утврђен, а у изворима се користе подаци који се крећу од 1.300 до 3.000 погинулих и око 6.000 рањених. Само у масовној гробници на Новом гробљу у 11 хумки на 15 мермерних плоча уписана су имена 313 идентификованих и 185 неидентификованих. Према неким подацима, на Новом гробљу сахрањено је 688 грађана Београда, а на гробљу Гардош 154.

Број настрадалих Немаца и Италијана такође варира. Према једнима, настрадало је свега 18 Немаца, а према другим изворима, 343 немачка и 96 италијанских војника.

Како год га посматрали и тумачили у контексту ратних збивања ускршње бомбардовање Београда као и наредних десетак савезничких бомбардовања српске престонице до септембра 1944. трајни су ожиљак на лицу Београда и српског народа и опомена на незаборав.

Момчило Павловић