Пети пешадијски пук Дринске дивизије 14.9.1918, Богослужење пред пробој Солунског фронта Фото: Архива
Служио сам као свештеник у каранској Белој Цркви од 1963. до 1975. и забележио сећања солунских ратника из своје парохије из појединих села Лужничке долине. И сам припадам ратничкој породици – отац ми је солунац, деда је остао на Солунском фронту, дедин брат погинуо на Церу, а његов син као рањеник умро у Младеновцу исте године – и сматрам да ће сведочанства солунаца бити занимљива читаоцима.
„Служио сам у артиљерији 1914. године”, причао ми је Милоје Петровић из Бјелотића. „Водили смо борбу са Швабама код Лознице у селу Коренита. Био сам нишанџија на топу. Швабе су нас притисле и ми смо морали да се повучемо. Свој топ сам успео да извучем са положаја али нам је остао један топ у непријатељској позадини. Позовем нишанџију тог топа и његову посаду да извучемо заостали топ. Прошуњали смо се ноћу између Шваба и уз помоћ наших сељака топ друге ноћи њима знаним стазама и пречицама волујском запрегом провукли кроз швапске положаје до наших положаја. Због овог подухвата предложен сам за Орден Карађорђеве звезде. Ово одликовање уручено ми је тек кад је рат завршен јер сам као артиљерац сличан подвиг учинио и на Добром пољу приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918. године”
„У новембру 1915. године моја јединица се повлачила од Скопља ка Тетову”, причао ми је Велисав Јовановић из Карана. „На излазу из Тетова у селу Мале Речице заостао сам иза своје јединице. Одједном на путу испред мене искочи један Арнаутин и појури на мене да ми отме пушку са рамена. Настаде борба, рвање. Био сам млад и снажан, успех да задржим пушку и бајонетом прободем Арнаутина. Док смо се ми рвали и вукли око пушке, приметио сам да с једне ливаде трчи још један Арнаутин према нама. Кад је видео шта је било с овим, он се даде бежати поред једног зида, где му се само види глава. Нисам имао намеру да га убијем, више да га уплашим. Ја узех ’претицање’ и опалих, њега неста. Надвирим се на зид и видех да је мртав.”
Јован Миросављевић из Каменице, солунац, на самрти је изразио жељу да га свештеник исповеди и причести. Када сам дошао у његову собу где је боловао и лежао, он устаде и стаде мирно као војник. По обављеном верском обреду, поново леже, прекрсти руке и повика: „А коњица са деснога бока, не да Шваби отворити ока“. Потом заћута, умири се и полако испусти своју напаћену душу.
Прота Драгомир Видић,
Пожега
