Политика, 18. 2. 2025, Живојин Ракочевић: Како без правде и истине – годишњица терористичког напада у Ливадицама код Подујева

Остаци аутобуса Ниш експреса после терористичког напада на Ливадицама код Подујева Фото: РТС, Кристиан Каш (Krisitan Kahrs)

„Боже, колико је времена прошло”, каже мајка Снежана, поред споменика своје ћерке Мирјане Драговић. Њено двадесетогодишње дете страдало је у терористичком нападу у Ливадицама код Подујева, 16. фебруара 2001. године. Од тада до данас понављају се иста питања, исти парастоси, и иста тишина: мења се само бол што се увећава заједно са неправдом на лицима мајке, сестре и најближих сродника.

Пре двадесет четири године дан је био сунчан и у конвоју од шест аутобуса који се кретао под великом војничком пратњом били су старци, деца, студенти, читаве породице жељне свога завичаја. Многи су долазили на задушнице. Сестре Јелена и Мирјана Драгојевић ишле су својим родитељима и нису ни слутиле да ће им то бити последње заједничко путовање. Експлозив постављен испод пута активиран је у тренутку проласка њиховог аутобуса и све се претворило у клупко изгужваног гвожђа и људске крви. Јелена је тешко рањена и касније ће на гробу своје сестре записати: „Моје срце куца, али крв је стала.” Њено лице и лице њене мајке од тада су споменици бола – свуда и у сваком тренутку.

„Чини ми се да је узалудно говорити о правди после толико година и неуспешних покушаја да је добијемо, не само за Ливадице већ и за све српске жртве на Косову и Метохији. Мој отац је умро, правду није дочекао. Хоћемо ли је ми дочекати, велико је питање – ипак, правди се надамо”, рекла је Јелена Драговић новинарским екипама. Неки од њих су тог дана били на месту злочина. Синиша Костић је био новинар тек неколико месеци, имао је 21 годину када се у Ливадицама, готово као дете, сударио са размерама добро организованог терористичког напада. „Памтим разбацане ствари, и све сам некако видео издалека. Касније смо у Грачаници чекали путнике из осталих аутобуса које су хеликоптерима превозили”, говори Костић, и данас новинар и данас са истим питањем: „Како без правде и истине?”

На простору премреженом војскама, полицијом и тајним службама највећих светских сила, правда, истрага, и суд и суђење свели су се на један једини опушак цигарете. Тај опушак угурао је у пукотину пања на ком је седео, док је чекао аутобус „Ниш експреса”, Флорим Ејупи. Он је био део добро организоване и обучене групе која је убила дванаест људи у Ливадицама и тешко ранила десетине које су биле у аутобусу. Он је крао по Немачкој, па су његов ДНК имали у бази података и тако су га пронашли далеко од Косова. Он је ухапшен и одведен у америчку базу „Бондстил” код Урошевца и једини је човек који је успео одатле да побегне. Он је осуђен на 40 година затвора, он је оседео од сусрета са жртвама, он је од стране Еулекс правосуђа ослобођен свих оптужби, јер је тог дана у Ливадицама – према сопственом сведочењу – само шетао и уживао у природи. Он је слободан човек, он је жив.

„Сваки пут се на данашњи дан питам шта ради Флорим Ејупи. Да ли је са породицом, да ли ложи ватру у свом дому”, понавља из године у годину Горица Шћепановић, која је имала среће јер је преживела. Истражни органи Кфора и Унмика крили су број жртава јер се према неким правилима у терористичке нападе не убрајају они са мање од девет жртава. Зато се одуговлачило са објављивањем имена и броја страдалих. Много тога се изгубило у времену, многих људи више нема, али осећај неправде дубоко живи међу Србима.

„Међународна заједница ћути, ћути и косовска полиција, али ми не смемо да ћутимо. Сваке године ћемо се окупљати и сећати се невино страдалих. Овај злочин је остао дубоко урезан у нашу свест”, рекла је после парастоса у Цркви Свете Петке у Лапљем Селу председница општине Грачаница др Љиљана Шубарић. Културно-просветна заједница и Епархија рашко-призренска се брину да се Ливадице не забораве и оне су постале део колективног сећања. Књижевник Ратко Поповић је у својим песмама сачувао те тренутке зла, али што се правде тиче, сматра да је: „Наш вапај остао узалудан.”

Ко може да разуме згрчено лице сестре и мајке, ко схвата природу трпљења косовских Срба, зашто њихова жртва не може да се види? Каква је то сила која одлучује да њихов живот вреди мање. Један странац, Канађанин Едвард Тавил, суочен са размерама несреће, неправде и бола, направио је спомен-обележје са именима жртава. Нису му дали да га постави у Ливадицама.

Слике неправде живе у појединцима, као што у колективној свести овог поднебља живи слика на којој су Ненад Стојановић, Милинко Краговић, Лазар Милкић, Драган Вукотић, Сунчица Пејчић, Живана Токић, Слободан Стојановић, Мирјана Драговић, Вељко Стакић, Његош, Снежана и двогодишњи Данило, цела породица Цокић – сви у сандуцима испред Манастира Грачанице. Најлепша српска светиња је видела, у својих седам векова постојања, и добро и зло – али се зна да је, после масакра у Ливадицама, ово најтужнија слика Грачанице.

Живојин Ракочевић