Политика, 18. 3. 2023, Живојин Ракочевић: Мирно је док црква гори

Саборна црква Великомученика Геогија, Призрен, 17-22. 3. 2004. Фото: СПЦ, Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Једна лажна вест објављена на јавном сервису РТК заувек је променила живот и наслеђе КиМ. Деветнаест убијених, уништено 39 цркава и манастира, 4.000 протераних Срба, Рома, Ашкалија…

„Срби су групу албанске деце натерали у набујали Ибар и због тога се троје њих удавило.” Ова лажна вест основа је кампање којом је започео погром 17. марта 2004. на Косову и Метохији. Експлозија насиља, у којој је маса од око 50.000 људи, готово савршено, прецизно и циљано, збрисала једну посебност и живот није могла да се заустави. Узалудно и накнадно Унмик полиција спроводи истрагу, а њен портпарол Нераџ Синг изјављује да су деца која су преживела била „под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села”.

Међутим, прекасно је за 19 убијених, 39 цркава и манастира, хиљаде кућа и објеката, хиљаде гробова… Тридесет хиљада војника Кфора, полиције, тајних и јавних служби није успело да заштити четири хиљаде протераних Срба, Рома и Ашкалија, спаљене су библиотеке – манастирске, приватне, школске, разнесене су и уништене збирке икона у Приштини, Урошевцу, Ђаковици, Подујеву, нестали су иконостаси, фреске, Урош Предић у Штимљу, изгубљене су градске средине, Поткаљаја у Призрену, села и крхке повратничке заједнице. У основи – једна једина вест објављена на јавном сервису РТК заувек је променила живот и наслеђе Косова и Метохије. Шта су радили медији на српском и албанском језику тог дана, како су преживели и како изгледа њихов поглед на погром, готово две деценије касније?

„Овде је хаос”, јавила је Валентина Чукић, уредница Контакт плус радија из Косовске Митровице. Ова храбра и јединствена жена тешко је рањена у Приштини 1999. Преживела је самим чудом, али је остала у професији – сабрана и насмејана. Њен глас о погрому тог дана је личио на вапај и био увод у катастрофу. Њена колегиница Ивана Вановац из Косовске Митровице тог дана је добила први радни задатак. „Упала сам право у ватру, и било ми је одмах јасно да нема правде на овом свету. Схватили смо да је цео свет ћутао. Од тада не очекујем да тај свет икад више проговори о српској патњи. Чули смо и добро запамтили ту тишину. У неповрат је отишао део српске косовске наде”, каже Ивана за „Политику”, уз оцену да су ТВ сниматељи савршено одрадили посао тих дана.

Пола сата након драматичних гласова из Косовске Митровице стихија је погодила Чаглавицу. Телефонске везе су готово у прекиду, новинари јављају о маси која иде према Грачаници. Сниматељ Горан Аврамовић, висок и дуге распуштене косе, скаче на једној нози, погођен неком од првих каменица које су нас засуле. Новинар Будимир Ничић покушава да разуме шта се дешава и гледа како се пламен приближава његовој и кући његових родитеља. Данас схвата да су и медији страдали: „Десетак српских медија се од тада угасило, а остали стагнирају и није се десио никакав развој, ево 20 година. РТК, јавни сервис и покретач хаоса, добио је милион евра за подизање својих капацитета“.

Свако је тог дана покушавао да пошаље неки глас, неку поруку или сведочанство. Шведски и норвешки војници разбијених глава и поломљених руку готово да нису били занимљиви за снимање јер је маса надирала и приближавала се сваком појединачно и, чинило се, циљано.

„Један Србин је рањен снајперским хицем у ногу, бачене су три бомбе, гори читава улица у Чаглавици”, јавља потписник ових редова некој уредници у важној националној агенцији. „Ко је извор за ову вест, имате ли потврду полиције?”, питао је глас с друге стране. Уследио је одговор: „Ја то гледам својим очима!” Све се претворило у прикупљање слика и само онај ко је имао везу с другим српским гетима на Косову и Метохији могао је да схвати шта се дешава. Новинар РТВ Мост Зоран Бабовић јављао је из Косова Поља како ватра гута једну по једну српску кућу у овом насељу и да се те ватре примичу згради Машинског парка, у којој су тада живели Срби. Црне вести су почеле да се шире и Срби су кренули да беже према унутрашњости својих места, према манастиру, незнано куд.

„Имаш ли, Бабовићу, ишта позитивно? Можеш ли да сазнаш где је та ватра стала и где су Срби који нису попаљени у Косову Пољу?” Недуго потом стигла је вест да се некаква линија одбране формирала између села Бресје и Угљаре у општини Косово Поље. Та вест новинара Зорана Бабовића била је први знак да неће све сагорети, иако смо накнадно избројали и снимили да су се у пепео претвориле 142 куће, пошта, школа „Свети Сава”, Дом здравља, Руска болница…

Захваљујући мрежи земаљских линкова и репетитора по брдима, којима су, према идеји Удружења новинара Србије и уз реализацију ОЕБС-а, повезане радио-станице на Косову и Метохији, настала је Косма мрежа. Она је битно допринела да се схвати ширина хаоса који је захватио покрајину.

„Радио Гораждевац и ја били смо део тек основане Косме и касније смо схватили велику улогу и утицај на становнике највећег српског села у Метохији. Лоше вести стизале су са свих страна, па су у страху од најезде Албанаца из Пећи многи становници спаковали кофере, спремни да оду у базу Кфора”, каже за „Политику” уредник Радио Гораждевца Дарко Димитријевић. „Моје колеге и ја јављали смо из минута у минут какво је стање на пунктовима и вест да су румунски војници Кфора зауставили масу која се упутила ка Гораждевцу”, додаје.

Агресивна гомила је окренула свој бес према повратничком селу Бело Поље, док је Косовска полиција само гледала шта се ради и, према сведочењу повратника, њени припадници су се смејали. „Током евакуације Срба из црквеног конака једна Американка, припадница Унмик полиције, устрелила је човека из масе и спречила да његов замах ножем буде фаталан за Србина повратника”, сведочи Димитријевић и додаје да је његове суграђане смирила вест да Шпанци добро чувају повратничко село Осојане, као и да му је тог дана постало јасно да је погром „обесмислио процес повратка, који је после тога заувек заустављен”.

У руљу у Гњилану на данашњи дан упала је екипа редакције Радио Клокота. О атмосфери линча, колони, оклопним возилима, говорили су у изузетном дугометражном документарцу „Косма” Соње Благојевић. Директор Радија Никола Столић одселио се у Америку. Уочи овог погрома није проверавао поруке.

На другој страни, медији на албанском језику, на неком местима у координацији са Косовском полицијском службом, водили су и усмеравали сукоб.

 

У ОЕБС-овој анализи погрома забележено је како извештач телевизије РТВ Косова јавља из Ђаковице да грађани протестују и како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”. Обична „природна” реченица јавног сервиса, којом се фактички завршила кампања зла.

После свега, РТК је једнократно добио око 100.000 евра за едукацију кадрова, а временом је та сума достигла милион евра. Нико није смењен, нико није одговарао и општа слика се пренела на медије и медијску заједницу. Од цркве и комплекса, збирке икона и библиотеке, није остало ништа – само плоча у земљи на којој су се виделе контуре олтара.

С избеглим Ђаковичанима на те остатке дошао је касније и сниматељ Горан Аврамовић. Засула их је гомила камења. Поново је, готово прва, каменица погодила Аврамовића док је чучао и снимао запаљене свеће. Из завезане косе ишчупала му је прамен и он је остао у олтару. Црква Успења Пресвете Богородице је обновљена, у њеним темељима су остале речи, коса, извештаји и слике оних који настојали да сведоче о етничкој стихији и злим временима.

 
Живојин Ракочевић