Политика, 18. 8. 2023, Победа после које је султан кренуо у свети рат против Срба

Споменик на Иванковцу Фото: Политика, Никола Тркља

Српска победа у боју на Иванковцу изменила је карактер Карађорђеве буне. То више није била борба против одметнутих дахија него народни устанак, револуција како ју је назвао Леополд Ранке

ЋУПРИЈА – На Иванковцу, недалеко од Ћуприје, Срби су 18. августа 1805, постигли прву велику победу против регуларних трупа Турске.

Био је то изузетно важан моменат Првог српског устанка, односно Српске револуције, како је те догађаје и период српске историје назвао знаменити немачки историчар Леополд Ранке.

Срби су на брду Иванковац код Ћуприје, у једној од највећих битака Првог српског устанка, први пут потукли регуларну војску турске државе. Напредовање устаника који су претходно заузели више градова (Пожаревац, Шабац, Смедерево, Београд) уплашило је власти у Цариграду.

У раној фази устанка међутим, Срби су све време инсистирали да се они не боре против власти,  поготово не против султана, него против одметника, дахија, и самовоље оних који иначе не поштују султанову вољу.

Упркос малобројности Срба, успеси су заиста били завидни.

Отуда, султан Селим III који је несумњиво зазирао од распламсавања буне, шаље негдашњег београдског пашу, тада везира босанског Бећир пашу, са тумачењем да он долази у помоћ Србима. Циљ је несумњиво био да их некако спута, односно контролише.

Бећир паша јула 1804, улази у Београд. Дахије, које су својим понашањем довеле до буне, побегле су претходно низ Дунав, искрцавши се на острво Ада Кале у Ђердапској клисури. Велика Ада настањена искључиво Турцима, иначе потопљена приликом изградње хидросистема Ђердап, била је знаменита по необично квалитетном грожђу.

Војвода Миленко Стојковић, ког је Карађорђе послао на Ада Кале, требало је да их зароби по налогу Бећир паше. Пошто су ови одбацили предају, Миленко Стојковић их напада у ноћи 5/6 августа 1804, где их је, након што су савладани, посекао.

Бећир паша је потом настојао да се некако ослаби отпор Карађорђевих устаника. Код Срба, међутим, пошто су се јањичари још увек налазили по варошима Србије, тражене су додатне гаранције, односно одбијана је предаја.

У том периоду Срби шаљу депутације у иностранство, тражећи помоћ. Извесна обећања и материјална помоћ добијена је Петрограду.

Султан Селим III, неповерљив према даљем понашању Срба, одлучује тада да наместо Бећир паше на челно место пашалука у Београд постави нишког Хафиз пашу. Овај је уживао глас енергичног човека, тврдог у вери (отуда хафиз). Такође, сматран је за великог непријатеља Срба.

Порта у Цариграду више није имала намеру да толерише српске устанике. Тако је српска депутација, која се управо налазила у Цариграду, отпуштена, и чак упућена на даље преговоре управо са Хафиз пашом.

Један од разлога несумњиво се налазио у чињеници да су Срби лета 1805 заузели и Карановац (данашње Краљево) и чак Ужице, тада велико и важно турско упориште.

Карађорђе и устанички прваци одлучују затим да да уопште не приме Хафиз пашу, односно да му онемогуће пролаз у Београд, средиште пашалука.

Ибрахим паши скадарском, који је тада запретио да ће на Србе кренути са 100.000 војника, одговорено је такође одлучно.

Пошто се Хафиз паша са војском од приближно 15.000 војника из Ниша покренуо пут Београда, устаници га дочекују код Параћина. Борбе су вођене код Параћина и посебно око Иванковца. Била је то у то време граница пашалука.

Војвода Миленко Стојковић утврдио се код села Иванковца. Стојковић је осмислио и спровео утврђење које је запречило пролаз турске војске. Изграђене су три палисадне тврђаве, шанчеви, и два редута. Српски положаји, утврђења, су укупно покривали површину од приближно 200 хектара.

Карађорђе се притом утврдио код Јагодине, са приближно 4 до 5 хиљада устаника. Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Стојан Козар предводили су групу од око 2.000, утврђених на Иванковцу код Ћуприје.

Превасходни циљ је било запоседање турског правца кретања пут Београда.

Читава линија фронта била је ширине око 15 километра, дубине око 4.

Као ојачање ту су се налазиле и групе Стевана Синђелића из Ресаве, Илије Стојишића из Хомоља, Милисава Црноречанина, Павла Матејића.

Срби су били видно малобројнији и слабије опремљени. Било је их је шест до седам хиљада насупрот око 15.000 Турака.

Хафиз паша је проценио да је боље да нападне код Иванковца. Покушао је претходно да подмити Миленка Стојковића да га пропусти.

Уследио је напад Турака на српске положаје ујутро 18. августа. Прво је наступила коњица, за њима и пешадија. После тешких целодневних борби Турцима је успело да увече запоседну један мањи редут.

Упамћено је да је било две десетине неуспелих турских напада на српски главни шанац. То се понављало и наредних дана. Трећег дана три турска напада су одбијена. Хафиз паша се потом повукао према Параћину.

Према сведочењу, необичним стицајем околности, једним топовским пројектилом те вечери Хафиз паша је рањен, да би потом умро током повлачења у Ниш.

Победа Срба на Иванковцу сасвим је изменила је дотадашњи карактер Карађорђеве буне. То више није била борба против одметника од централне власти, него напротив устанак, револуција како ју је назвао Леополд Ранке, против турске власти уопште.

Победа Срба изазвала је запрепашћење у Цариграду. Султан је потом против Срба прогласио џихад, свети рат.