Политика, 19. 3. 2023, Машиновођа последњег воза

Светозар Здравковић Фото: Политикам „Солунци говоре“, Антоније Ђурић

Телеграмом је све било предвиђено чији ће воз да буде последњи, који ће да се спасава у последњем часу, руши и уништи све што не може да се понесе. Ниједног трена нисам се двоумио, решио сам да будем последњи. Рекао сам то друговима машиновођама: момак сам, без обавеза, а ви сте ожењени, имате децу. Ја ћу бити последњи, ако погинем неће иза мене остати удовица, ни деца сирочад. Једном се гине – сведочио је Светозар Здравковић, машиновођа последњег воза у Србији октобра 1915.

Чачак – Гледајући страшне призоре на железничкој станици у Зајечару нисам ни слутио да ћу ја, Светозар Здравковић, да будем машиновођа последњег воза у Србији, 1915.

Станица личи на мравињак, војници, жене, деца, старци. Испред, старац и његова вуку кола с покућством. Волови и коњи, сигурно је, одузети су им, одвела их држава да вуку артиљерију и комору на положаје. Старина гура кола кроз мразовито октобарско јутро, осматра где би могао да их удене. Његова венчана и старинска љубав, погнутих рамена, рукама подупире шпорет, пашће може бити. Превалише тек десетину метара, али одатле нема даље, све је закрчено.

Нико не говори о евакуацији, то се крије, али народ све зна. Људи се распитују куда да крену како би мимоишли Бугаре. Старци опколише поднаредника артиљерца запиткујући га, а он, смркнуто, одговара: „Бугари не могу никако у Зајечар, ту су наши положаји јаки. Али, Шваба нам је за леђима.”

Гурам се према станичној згради, да бих преузео наређење за полазак локомотиве према Неготину и Прахову. Стегни срце Светозаре, говорим себи, док локомотивом јурим преко кукурузних поља, дуж мостова и кроз тунеле. Стигао сам у часу кад и депеша Врховне команде да се пруга Прахово–Неготин–Зајечар у току ноћи евакуише. Ето ти сад, морамо скинути све станичне инсталације и утоварити у вагоне. Последњи воз од укупно три, колико их стоји у Неготину, примиће артиљерију. Све што не може да се понесе мора да се уништи и не падне непријатељу у шаке, а један одред војника стараће се да све буде извршено како је наређено.

Телеграмом је све било предвиђено: чији ће воз да буде последњи, који ће да се спасава у последњем часу, руши и уништи све што не може да се понесе. Ниједног трена нисам се двоумио, решио сам да будем последњи. Рекао сам то друговима машиновођама: момак сам, без обавеза, а ви сте ожењени, имате децу. Ја ћу бити последњи, ако погинем неће иза мене остати удовица, ни деца сирочад. Једном се гине…

Сигуран сам да би и моји другови поступили овако. Првим возом кренуо је Радован Лукић, касније ми рече: „Све је било добро до Кобишнице. Заборавио сам да не смемо да свирамо, па из све снаге повучем свирајку да дам сигнал за кочење али касно, ударих у кару и убих два вола. То чују Бугари па ударе артиљеријом, једва смо изнели живе главе.”

За овим, срећно је прошао воз Митра Говедарице. Пун станичног намештаја, материјала и људи, пиштао је и урлао, граната је возовођи прошла кроз службена кола изнад главе али, боже здравља, ништа не беше.

Ред је на мене. Пре поласка шеф је послао депешу команданту тимочких железница, мајору В. Милошевићу: Све је утоварено, сада демонтирамо апарате и кидамо жице. По изласку из станице активираћемо мине на скретницама. Бугари туку станицу, али пребацују.

Мајору смо јавили још: „Решено је да се пређе по цену живота. Бугари нападају воз целим путем, сав је изрешетан гранатама.”

Кренули смо. Ради заштите од пушчаних зрна, склонио сам се иза котла и кухиње, а свирајку везао жицом, да бих могао да дајем сигнале. Једном ногом сам стао на инјектор, а другу држао лабаво на степеници. Претходно, отворих регулатор и воз крете пуном паром.

Ложача сам поставио иза котла са моје десне стране и кад смо наишли на одваљено парче шине затворио сам очи. Ух, локомотива пређе. Окренем се да бих видео како ће проћи воз. Кола одскачу, стегао сам зубе. Утом, тресну граната посред локомотиве. Помислих, готово је с нама…

Оклизнух се и остадох висећи о жици којом сам везао свирајку, а она поче да урла гушећи се водом из котла. Гранате пролазе једна за другом, као да је воз од папира. Ложач се од страха скупио, па не види са висим о жици свирајке. Он је, мученик, ценио да пркосим Бугарима, још ме у себи псовао. Воз јури, зрна падају као крупна киша пред пљусак. Још минут два и заклоњени смо. Погледах у кривини уназад, иде цео воз.

Ушли смо у станицу Зајечар. Парче гранате ударило је у клипну руку и однело један део по дужини као да је од сира, не од челика. На омоту котла и кухиње рупе од пушчаних зрна. Само од топовских граната било је 17 рупа. Нико рањен, нико убијен. Сви живи и здрави. То је срећа.

Овако је храбри машиновођа сведочио кад су се завршили његова најтежа вожња и Велики рат, а све је забележио књижевник Антоније Ђурић.

Гвозден Оташевић