Политика, 19. 5. 2024, Озакоњено насиље над језиком и српским идентитетом

Међународни скуп „Правни аспекти и последице Закона о родној равноправности“, НБС, 2024. Фото: РТ Балкан, Танјуг, Владимир Спорчић

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: СРЕТО ТАНАСИЋ, председник Одбора за стандардизацију српског језика

У светлој канцеларији са погледом на Српску академију наука и уметности окружен хиљадама књига, за столом прекривеним папирима из којих провирује први број ”Политике” седи лингвиста Срето Танасић. Али ни у једној од сам бог зна колико стручних књига не налази се оно што ће за два дана у Србији постати лингвистичка стварност.

Овог 21. маја српским језиком завладаће трамвајџијке, физиологице, говорнице, ђаконице, пешакиње… јер ће на снагу ступити обавеза коришћењa родно осетљивог језика. Намера је, како су објаснили писци Закона о родној равноправности, да се преко нових речи које означавају занимања, титуле, звања жена поправи њихов положај. Односно да се изједначе са трамвајџијама, физиолозима, говорницима, ђаконима, пешацима… Од када је у јуну 2021. усвојен контроверзни закон, добар број лингвиста, правника, социолога, новинара… указује да се иза „цивилизацијског напретка” крије „насиље над језиком”, коме уопште није циљ да изједначи жене са мушкарцима, већ да идеологија покушава да уреди језик.

Шта нас чека у уторак? Да ли ћемо и даље говорити српским или српским родно осетљивим језиком?

Нико не зна тачно шта нас чека. Прва пресуда по том закону практично би значила суспензију Устава. Ако бисмо судили према речима оних који су наметнули ову идеологију и начинили овај језички инжењеринг, кад га бране, то је само један безазлен закон.

Они противнике овог закона питају зашто не би могли рећи учитељица, професорка, докторка… Да се о томе ради, онда бисмо били мирни, јер се томе нико не противи. Ево, сада да узмемо једнотомни речник Матице српске, наћи ћемо више од 2.000 речи за звања, занимања, положај, врсту које су граматичког женског рода. И које су лингвисти унели у речник.

Али оне су настајале у складу са потребама, језик их је стварао својим стваралачким механизмима у складу са унутрашњим законима српског језика. То је оно што ми лингвисти називамо граматичким системом српског стандардног језика. Лингвисти су само ту да их објасне, да поправе ако нека није у складу са нормама нашег језика.

Дакле, није тачно да се неко бори против речи женског рода у овим сферама, није тачно да желимо да ставимо рампу како не би настала више ниједна реч тога типа. Језик је жив и он има своје творачке механизме, прати друштвену стварност и промене у свим видовима живота. Никада није заостао да не можемо да нешто искажемо што јесте стварност у култури, у привреди, у економији, у политици, у породичном животу.

Ако ови прописи почну да се примењују, на основу њих није могуће направити никакву граматику, нема нам ни ваљаног речника, јер творци закона алхемијом настоје да промене нешто што настаје природно. Ако је ово што се дешава безазлено, онда питам – зашто нам се намеће један идеолошки отрован закон? Зашто се прописују драконске казне за оне који га се не придржавају? Много је важно и да надређени не присиљавају никога да крши Устав, а тиме му и одузимају уставно право на српски језик.

Зашто сте ви осетљиви на родно осетљив језик? Шта је оно што вас као лингвисту брине?

Овај закон је непоправљив. Нема у њему ничега што ваља и што може бити прихватљиво, а језичка струка није ни учествовала у његовој изради, нити је консултована.

Зато сматрам да се закон мора повући и ускладити са српском стварношћу у којој је језик битан елемент. Нови закон мора водити рачуна о употреби српског, а не неког фантомског језика. Не може се вршити језички инжењеринг. Мора се полазити од језика као битне чињенице у друштву и дозволити да прати, у складу са својим унутрашњим законима и творачким способностима, стварност. А у овом случају су створене неке нове речи, многе увредљиве за жене, погрдне, изазивају подсмех, недоумицу… А тек каква се граматика тражи!

Скупштина Србије је одбила иницијативу покрета „Ми – снага народа” да се овај закон повуче, уз аргумент да је тако захтевала Европска унија. Ви сте више пута прозивали власт што брани овај контроверзни закон. Зашто мислите да је то тако – из немара и незаинтересованости за очување српског језика или је посреди политичка игра?

На округлом столу који је организовала Матица српска, и пре њега, закључили смо да су писци закона обманули Народну скупштину и високе државне органе говорећи да је посреди обавеза према Европској унији.

Чак смо на конференцији коју је ове недеље организовао покрет „Ми – снага народа” чули да је са државне адресе стигао одговор адвокатској канцеларији да то није била никаква обавеза на нашем путу ка Европи. Што смо и знали, јер тамо постоје једино препоруке како би се избегла дискриминација не у форми у којој се чини код нас.

Француска, земља која много дуже негује и проучава свој језик, рекла је да овако нешто код њих не долази у обзир, а то је учинила и недавно Баварска, у Немачкој. Али те државе одговорно воде сваку политику, па и језичку. Додуше, има много проблема и у тој Европи, јер она је данас у слободном паду. Мораће се вратити својим истинским вредностима.

Код нас је, изгледа, ситуација другачија. Зашто је тако, не знам. Судећи по толиком отпору, од струке, широке културне јавности, до Српске православне цркве, не знам ко мисли да би могао да добије политичке поене прихватањем накарадних прописа који уништавају српски језик и културу.

Дозволили су то што нису морали ни по европским документима. А са националног становишта никако нису смели. Они који су одговорни неће на томе плану однети поене, већ ће их историја запамтити по мрљи на политичком образу. Не може неко ко, чинећи или не чинећи, подржава уништавање српског народа, његовог духовног, културног, националног бића рачунати да ће бити позитивна личност у историји.

Налазите се на челу важног тела – Одбора за стандардизацију српског језика, који окупља стручњаке и институције који се научно баве српским језиком, али и води рачуна о језичкој политици. На који начин се Одбор борио против овог закона?

Реагујемо и упозоравамо још од 2007. године, па редом и све чешће до данас, како је растао притисак да се овај закон донесе – да српски језик није дискриминаторан и да је недопустиво вршити језички инжењеринг са идеолошких позиција.

Иако то питање није било непознато у нашој науци, у последње време је написано неколико озбиљних радова на ту тему. У прилогу зборника Матице српске дали смо и те радове, како би људи којима је наука о језику ближа разумели о чему се ради.

Међу аргументима који иду у прилог овом пропису о употреби родно сензитивног језика наводи се и тај да је српски језик дискриминаторан…

Знате колико то има везе са истином? То је исто као када бисмо оптужили Месец да није сијао у мају и да су нам зато пропале трешње.

Ми имамо научне студије о систему српског језика који показују како се на различитим нивоима, на различите начине и у различитим приликама указује о којој је особи реч. Дакле, не може се десити у језику, у једној већој или мањој информацији, да се не зна да ли је реч о госпођи Петровић или господину Петровићу.

Ниједан језик се не може свести на тако механицистички ниво, а поготово не српски, који је богат, има разне могућности и нијансе за исказивање. Зато је најгрубља неистина, да не кажем неку прецизнију српску реч, да је дискриминаторан. Српски језик никада то није био и не може бити.

Он је одраз друштва. Језик не би опстао да није увек на нивоу времена у друштву коме служи као средство споразумевања. Некада непотребно посегнемо за страним речима, али то није питање неспособности језика да нешто изрази, него питање наше лењости да се мало потрудимо и пронађемо адекватну српску реч.

На сајту владе налазе се приручници који би требало да буду узорно штиво за будуће уџбенике уместо нормативне граматике. Ви и ваше колеге пронашли сте озбиљне материјалне грешке у овим приручницима. Из каквих ће уџбеника ђаци учити?

Кад се у неком уџбенику српског или страног језика види макар само једна груба грешка, то се узима као озбиљна замерка том уџбенику. У овом случају све заједно може да се подведе под ону Његошеву „да не бјеше под оним именом, не шћаше се бојати од урока”.

Е, сад, под оним именом је у овом случају име наше државе. Срамотно је да наша држава у 21. веку дозвољава да неозбиљни људи раде, а да се нису консултовали са струком, чак ни толико да кажемо своје мишљење. Зар се заиста држава може водити заобилазећи, ниподаштавајући струку? Да су се консултовали с нама, рекли бисмо да макну ту срамоту, јер по ономе што се налази у приручнику то знање не би било довољно за прелазну оцену ученика основне школе на тесту.

Да ли се прашина подигла само зато што се неприродним језичким конструкцијама ружи српски језик или сматрате да се под плаштом родне равноправности скрива идеологија?

Није тајна да је све ово у склопу једног система који тежи промени српског идентитета. А језик је, са Српском православном црквом, у сржи српског духовног, националног идентитета и културног обрасца. Зато се не може промени ни свест код Срба, створити неки нови Срби, неки Србоиди, а да се не промени језик. Јер се у њему чува и памти све што смо створили, што нам се дешавало, што смо чинили и све оно што су нам други чинили од мало пре Светог Саве па до данас.

Ако народу уништиш апстрактне појмове, он не говори и онда младе генерације неће моћи ни размишљати. Зато се тражи да буде дипломирана инжењерка и дипломирани инжењер, иако је опште познато да именица инжењер нема ни мушки ни женски род. Да она исказује одређено звање, а њега може вршити особа мушког, женског рода, оне особе које су трансродне…

Језик је, слободно можемо рећи, последњи чувар српског интегритета и суверенитета. Ми имамо данас из више праваца деловање против српског народа. Нападани смо на политичком плану споља, а трпимо и опасне нападе који су усмерени унутар српског народа и представљају покушаје рушења нашег националног бића. Нису случајни ни напади на Српску православну цркву, која је, откад постоји као самостална црква, једина увек била уз српски народ и једина и увек страдала заједно са њим кроз векове. Не заборавите да смо са црквом и са језиком ми постали посебан народ на европској мапи са изузетним културним благом. А управо због тога што знамо како смо уништавани кроз векове и ко је имао подршку за наше уништење видимо да имамо синхронизоване нападе на све битне тачке које представљају упориште за очување српског народа.

Вишња Аранђеловић