Политика, 19. 7. 2016, Краљ Никола медаљом Обилића одликова Руса

Медова: Овде су страдали добровољци, и даље без обележја Фото: Политика, Новица Ђурић

У краљевом Двору на Крушевцу у Подгорици 6. јануара 1916. било је јављено да су на Крушевац пристигли преостали бродоломници са Медове.

Кад се краљ Никола поздравио са добровољцима замолио их је да му испричају како је „текла катастрофа бродолома”.

Од 480 добровољаца подавили су се њих 328. Бејаху то јунаци који преживеше аустријску поморску експлозију, а међу њима би и један Рус из Сибира. Милош Живановић о њему записа да су сви преживели борци пред краљем – „у исти мах говорили – показао је чудо од витештва, пожртвовања и јунаштва”.

„Рус, по имену Николај, батаљонски барјактар, изађе пред њега и стаде као укопан. Узбуђен, поносит и одлучан. Причао је руским језиком. Сви су га разумели и нетремице пратили. Описиваше страхоту”, записа Живановић.

„Кад се брод разбио на пола од експлозије, он је био на једној читавој страни и, загрљен са једним братом Херцеговцем и једним братом Црногорцем, скочио је у море. Пливао је, борио се, тонуо, грцао, испливавао на површину и опет тонуо. Брат Херцеговац и брат Црногорац исто тако. Нису се никако раздвајали.”

„У једном тренутку”, прича Рус, а записа Живановић, „дохватимо се сви тројица рукама у води и већ мишљах: свршено је. Крикнух побожно и очајно: Боже и свјатаја матушко Русијо, будите нам на помоћи! Вал нас у том тренутку потисну пут обале. Изнемогао, спустих ноге, решен да потонем и предам душу Спаситељу. Осетих под ногама земљу. Пристаниште у Медови с краја је плитко и песковито. Ах, радости наше! Спас, спас, спас! Још у води, стојећи и одупирући се о песак, маших се недара и сетих се једне драгоцености, коју сам, пре скакања с брода, био понео и ставио у њих. Бојао сам се да је, у оној борби за живот или смрт, нисам изгубио, да је прогутало дубоко и силно море. Истргох је из мокре блузе. Нисам је изгубио.”

„Ево је Величанство”, Рус ускликну победнички весело, и испод блузе пред свима присутнима извуче српску заставу и рашири је поносно.

„Њу сам”, заврши, „понео са браћом Славјанима, Црногорцима, Херцеговцима и Личанима из Америке, решен да са њом живим или мрем”, сачува Живановић од заборава ово свето казивање Руса, добровољца који је хтео да помогне браћи у Црној Гори да се ослободе аустроугарског зулума.

Добровољци – бродоломници кликнуше: „Тако је, тако је било!”

Плачу сви присутни.

Краљ покрио очи и лице обема рукама. Плаче. Никад у току мојега вишегодишњега службовања нисам приметио да би краљ Никола и у тренуцима дубоке жалости пустио сузу из очију. Он је умео осећати и саосећати као мало ко, он је умео туговати и подносити тугу као мало ко, али сад је плакао”, речи су краљевог личног секретара. „Одједном, скиде руке са лица, устаде и хитро пође према Русу добровољцу и проговори:

Сине свете мајке Русије, нека ти је слава и хвала! Извршио си своју словенску и човечанску дужност. Краљ Црне Горе, уздани и верни син Русије и њенога Цара, љуби те у соколовско твоје чело.” То рече, загрли Руса и пољуби га у чело.

Како сведочи Живановићев запис, а који је недавно публиковао историчар Илија Петровић у књизи „Црногорске и брдске” коју је објавила Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице, након изговорених речи краљ са својих груди скиде Обилића медаљу за храброст и привеза је о груди брата Руса.

А иза тога редом је пољубио и загрлио сваког од спасених добровољаца.

„Сад, децо моја”, настави краљ, „ево овде мој министар војни, и он ће вам учинити све што вам је потребно. И да се мало одморите, децо, па се одмах спремите опет за пут. Ви не смете овде сачекати непријатеља, ви први треба испред њега да се повучете да му не бисте пали у ропство. Тако је наређено и осталим вашим друговима добровољцима. Разиђоше се сви.”

Новица Ђурић