Политика, 19. 8. 2018, Гробница где су усташе убиле 11 рођака Николе Тесле [Мапа]

Смиљан: Порушена црква Светог Петра и Павла у којој је служио Милутин Тесла. 1942. Фото: Архива

Плоча са обележјем на гробници уништена у рату деведесетих година, а у некадашњој казниони, одакле су 1941. године Срби одвођени у логор Јадовно, данас су смештени суд, затвор и делом цивилне службе, локални трг се зове Трг Алојзија Степинца, а испред су споменици Степинцу и Фрањи Туђману

ГОСПИЋ – Од Госпића, преко Смиљана, до Јадовна данас живи десетак српских породица, за разлику од пре последњег рата, када је ту било више од 50 одсто српског становништва, а госпићко-смиљански јереј Драган Михајловић у Смиљан долази када дођу туристи, који би, осим родне куће Николе Тесле, хтели да виде и унутрашњост цркве у којој је његов отац, прота Милутин Тесла службовао, а светски познати научник крштен.

Мало ко би да обиђе и масовну гробницу, на православном гробљу, у којој је сахрањено 530 Срба из Смиљана и околине, које су усташе убиле за време Другог светског рата.

У тој масовној гробници налази се и 11 рођака Николе Тесле.

Јереј Михајловић каже да је до рата деведесетих година гробница била обележена, али је за време рата плоча разбијена.

И не само та плоча.

У згради некадашње Казнионице у Госпићу, одакле су у пролеће 1941. године Срби одвођени у логор Јадовно, данас су смештени суд, затвор и делом цивилне службе.

То место, симбол страдања, на тргу је који се данас зове Трг Алојзија Степинца, а испред су споменици Степинцу и Фрањи Туђману.

Јадовно је данас Национални парк Јадовно.

У Јадовну, у Лици, на Велебиту, у мају 1941. године, формиран је један од седам логора у комплексу логора Госпић – Јадовно – Паг, у којима су логораши боравили само привремено, док не дођу на ред да буду ликвидирани у некој од многих крашких јама и усека, којима то подручје обилује.

Заточеници су били углавном Срби, али и Јевреји и противници идеологије НДХ, а за три месеца страдало ту је страдало укупно 40.000 људи.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

„На овом месту је формиран логор половином маја 1941. године, да би 24. јуна досегао своје коначне границе. Према изјави малог броја преживелих, свакодневно су преподне и поподне из правца Госпића, пешке довођене колоне заточенике у дворедима, везаних руку са једним канапом или ланцем између њих. Они који би на том путу, дугом 20 километара од Казнионице у Госпићу, били малаксали, измучени, били би убијани у једној од успутних јама, као што је Шаранова јама, јама под Гргиним брегом…”, подсећа за Танјуг председник Удружења Јадовно 1941. Душан Басташић.

Према његовим речима, други заточеници би били допремани у логор, који није био радни, већ „ликвидациони центар”.

„Овде се ништа није радило, овде се само чекало на ликвидацију”, казао је Басташић.

У логору је половином августа, због италијанске реокупације, последњих 1.500 заточеника, од којих 1.200 Срба и 300 Јевреја, ликвидирано, закопано и ту им је и данас масовна гробница.

„Та тела никада нису ексхумирана, прописно сахрањена. На овом месту се није долазило након 1945. године и Јадовно је, до последњих пар година, испало само једна јама – Шаранова јама, а јама Јадовно не постоји”, каже Басташић.

Први ликвидациони центар формиран је управо у селу Јадовно, јер су, каже Басташић, ту ликвидације могле да буду брзе, а рачунало се и са добром железничком инфраструктуром, коју Госпић има.

Питање је је ли случајно што је баш на том подручју рођен и идеолог усташтва Анте Старчевић, као и што се тридесетих година прошлог века ту десио и Брушански устанак против једне жандармеријске станице, односно оружана акција, коју су организовали припадници организације Усташа – Хрватска револуционарна организација (УХРО), којој је на челу био Анте Павелић.

Колико је тај логор био добро чуван говори и податак да су само три мушкарца успела да побегну из њега.

„Само један од њих је преживео Други светски рат и само је један Србин успео да одавде буде пуштен”, казао је Басташић.

Недалеко од логора у Јадовну, на неких 40-50 метара, налазила се једна од 32 крашке јаме, у којима су убијане жртве.

„За ту јаму занимљиво је рећи да је Бранко Цетина, један од тројице који је успео да побегне одавде, сведочио како би током ноћи слушао негде из близине глас који допире из дубине земље и који је на хебрејском, како је касније сазнао од једног пријатеља Јеврејина, говорио ‘Боже, спаси ме’“, испричао је Басташић, који је иначе и потомак настрадалих у логору на Јадовну.

Према његовим речима, шездесетих година прошлог века та јама је покривена бетонском плочом, на којој је изграђен споменик, али је он срушен у рату деведесетих.

„Јадовно је место концетрационог логора у Другом светском рату за које се локација до 2010. године није знала, а претеча је логора у Јасеновцу. У време док су се овде вршили ти страшни злочини, Јасеновац није ни планиран”, казао је Басташић.

Након италијанске реокупације логора на Јадовну, свега негде око 2.000 затвореника, које усташе нису стигле да убију, транспортовано је у Јасеновац и постали су први јасеновачки логораши, а како је навео Басташић, мали број њих је дочекао крај 1941. године.