Радио-телеграфиста ЈкВ, 1945. Фото: Р. Ристановић, М. Чорбић „Систем радио-везе Југословенске војске у отаџбини“, Баштина, Лепосавић, 3.6.2022. DOI: 10.5937/bastina32-35820
Књига Милана В. Терзића говори о томе да је британска влада имала велики утицај на информације које су размењиване између Југословенске владе у изгнанству, Драже Михаиловића и генерала који су се налазили у Египту
О начинима на које је Југословенска краљевска влада после изгнанства 1941. године тежила да одржава везе са онима који су остали у отаџбини и о томе како су ти односи на даљину отежавани, кроз богату архивску грађу говори капитално историографско дело Милана В. Терзића „Борба за информације, Радио-везе и депеше Југословенске краљевске владе и Драже Михаиловића 1941–1944”, у издању „Службеног гласника” и Државног архива Србије.
„Ова књига представља драгоцен зборник докумената које је аутор Милан В. Терзић сакупио и хронолошки објединио пружајући читаоцу увид у проток информација, њихов значај и утицај на политичку и војну ситуацију у Југославији током Другог светског рата. Црвена нит овог дела јесу радио-везе и депеше између Југословенске владе и Драже Михаиловића током рата, под британском контролом и мимо ње. Аутор је истражио и систематизовао обимну грађу похрањену у Војном архиву и Архиву Југославије, која се односи на југословенско-британске преписке о радио-везама и депешама. Расветљавање ове важне комуникације омогућава сагледавање шире преламање међународних односа на југословенску ратну ситуацију, а разрешењем појединих питања надопуњава се југословенски ратни мозаик. У књизи се налазе до сада необјављене фотографије из Легата Руска Матулића који се чува у Архиву Југославије”, истичу издавачи.
Уредница издања Гордана Милосављевић Стојановић указује на суштину овог дела, о којој говори и сам наслов, а то је борба за информације:
– Као што су информације данас важне, тако су биле важне и током Другог светског рата и креирале су историјске и друштвене токове у свету. Ови сабрани документи говоре о томе да смо били у центру велике матице која је креирала историјске токове. Књига Милана Терзића садржи више од 1.500 фуснота, односно више од хиљаду докумената, депеша и писама, који говоре о томе да је британска влада имала велики утицај на информације које су размењиване између Југословенске владе у изгнанству, Драже Михаиловића и генерала који су се налазили у Египту. Када су информације биле пожељне – пуштане су, када нису биле пожељне – задржаване су, тако да је са великим закашњењем долазило до протока информација. Британци су их строго контролисали.
Према речима Гордана Милосављевић Стојановић, и сам аутор је говорио о томе да је цензуром стварана одређена слика ратног тока, а да читалац на основу оригиналних докумената може да формира своје закључке, због тога што се грађи у овом делу приступа објективно.
– На основу брижљиво сакупљаних докумената, Милан Терзић синтетизује историјску грађу и даје слику историјских токова у Другом светском рату. Британци су увек бринули о сопственим интересима и у складу са тим контролисали су информације које су преобликовали, цензурисали и другачије их формулисали, па их са закашњењем пуштали до Драже Михаиловића, који није био први избор владе, али је брзо именован за генерала војске у отаџбини и министра војног. Ова књига представља и вредан материјал за даља научна истраживања – закључила је наша саговорница.
У закључним разматрањима, Милан Терзић наглашава да су вести указивале на покрет предвођен официрима који су избегли заробљавање, док су се друге вести односиле на постојање комунистичког покрета отпора.
„У плановима Југословенске владе о отпору у земљи, у јесен, 1941. године, осим у том тренутку пуковника Драже Михаиловића, појављује се и име Љубе Новаковића, који има виши чин и коме се шаље новац. Такође, чињенице говоре о томе да је влада настојала и да се Новаковић и Михаиловић ’сједине’… У деловоднику Војног кабинета председника Југословенске владе евидентирана је Михаиловићева депеша да има доста својих официра код Недића. Чињеница је и то да је Недић био на челу колаборационистичке управе која је била под немачком контролом”, пише Терзић.
Поводом контроле коју су Британци успоставили у комуникацији две стране, аутор наводи објашњења Британаца која су указивала на то да Дража наводно депеше није проследио јер је био далеко од радио-станице, наводна кашњења у достави депеша због претрпаности веза или погрешно приспеће. Комуникацију је успоравало превођење, депеше су стизале непотпуне, а тражено је преформулисање због објашњења и слично… Иако је 1942. године поновљен захтев југословенске стране за директном радио-везом са генералом Михаиловићем, за Британце је то и даље било неприхватљиво. На основу обимне архивске грађе аутор је закључио да је Југословенској влади и генералу Михаиловићу била пружена ограничена подршка савезника, тако да се нису снашли око тога ко у рату заправо побеђује.
Проф. др Мира Радојевић, дописни члан САНУ, указала је на то да је аутор књигу посветио својим професорима Бранку Петрановићу и Ђорђу Станковићу који су студенте упозоравали на то да су историјски извори за историчара врста огромног магацина са разноврсним материјалом, и ако би било који историчар ушао у тај магацин са жељом да докаже одређену тезу сасвим сигурно би у том богатству пронашао обиље докумената. Запазила је, затим:
– Терзић је тако поступао свих ових година. Верујем да ће ова књига у нашој историографији заузети важно место, пре свега због тога што је Милан В. Терзић изнова отворио једно истраживачко питање које је давно уочено, а које се тицало једне изричите намере Велике Британије да контролише комуникације између емигрантске владе Краљевине Југославије и Равногорског покрета Драгољуба Михаиловића, који је од почетка 1942. године обављао и дужност министра војног. То питање јесте давно уочено, међутим није било довољно добро истражено, а разлог за то је свакако што је требало прегледати више десетина хиљада докумената, велику количину архивске грађе. Они који буду читали и ову књигу Милана Терзића биће изненађени изузетно богатим научним апаратом, што показује да је аутор године посветио ишчитавању различитих докумената и тек потом формулисао своје закључке. Мало је данас тако документованих књига.
Марина Вулићевић
