Политика, 20.10.2016, Поруке са српског зида плача

Крагујевац: Немци одузимају документа пре стрељања, 21. октобар 1941. Фото: Архива, Музеј историје Југославије

Крагујевац – Шта је музеј, установа која само нешто чува или и место сусретања људи који разговарају, коментаришу изложено и размењују утиске и ставове о виђеном? Историчар Марко Терзић ово питање сматра важним, али за њега оно није једино. Изложбом „Punctum saliens”, овај кустос Спомен-музеја „21. октобар” заправо покреће расправу о улози једне установе меморијалног карактера у 21. веку.

Изложба је заснована на коментарима које су посетиоци, почев од 2001, остављали у књизи утисака Спомен-музеја „21. октобар”, а отворена је у оквиру обележавања 40 година рада ове важне националне установе која је, као баштиник и промотер културе сећања, позната и призната и ван граница наше земље.

Музеј је посвећен невиним жртвама нацистичке одмазде у Крагујевцу с почетка Другог светског рата, када је у околним селима и Шумарицама, данас меморијалном парку, убијено око 3. 000 људи које су немачки војници довели на стратиште,  позивајући их да наводно замене своја лична документа.

Поруке које су стрељани оставили уочи погубљења носе у себи снажну антиратну поруку, али како на тај трагичан догађај гледају припадници млађих генерација, како они који су били сведоци распада земље, а како данашњи тинејџери који не памте ратове вођене током последње деценије 20. века? Изложбом „Punctum saliens“, Терзић, у ствари, показује како се осећај патриотизма мења и прилагођава духу новог времена.

„Ја се зовем Петар и дошао сам у музеј са Невеном, чији сам гост у Крагујевцу. Гледам већ скоро сат времена слике и читам текстове, крећу и сузе, и још увек сам ту, и сами смо Невен и ја, и никог нема већ сат времена, то ме боли једнако колико и ово што овде видим. Ово је српски зид плача, најтужније место у Србији, али и даље нема никог, и даље смо сами, а на улазу је карта била 100 динара, за 20 динара јефтинија од кафе коју сам јутрос попио у граду. Оно што се десило не можемо да променимо, али нашу свест можемо, не дозволите да ово место буде празно, нису заслужили они чија су имена на овим зидовима. Ја ћу се вратити овде чим поново дођем, молим вас, желим да вас сретнем овде, да ћутимо заједно”.

– Коментари посетилаца су различити. Има оних који одишу истинском тугом, има их са политичком поруком, али и шаљивих који су типични за млађе генерације. „Punctum saliens” је тачка у којој се, као крај и почетак, сусрећу два погледа на један трагичан догађај који је оставио дубок ожиљак на лицу Крагујевца, наше земље и целог човечанства.

После свега што нам се десило, патриотски дискурс је претрпео промене, а установа попут Спомен-музеја „21. октобар” то мора да примети ако жели да буде жива, да и даље, можда агилније него досад, испољава свој универзални антиратни карактер – објашњава кустос Терзић, чију изложбу прати и његов писани рад о професионалном карактеру и образовној улози једног меморијалног музеја у новом добу.

Међу десетинама изложених коментара, преузетих из књиге утисака Спомен-музеја „21. октобар”, налази се и следећи: „Ја се зовем Петар и дошао сам у музеј са Невеном, чији сам гост у Крагујевцу. Гледам већ скоро сат времена слике и читам текстове, крећу и сузе, и још увек сам ту, и сами смо Невен и ја, и никог нема већ сат времена, то ме боли једнако колико и ово што овде видим. Ово је српски зид плача, најтужније место у Србији, али и даље нема никог, и даље смо сами, а на улазу је карта била 100 динара, за 20 динара јефтинија од кафе коју сам јутрос попио у граду. Оно што се десило не можемо да променимо, али нашу свест можемо, не дозволите да ово место буде празно, нису заслужили они чија су имена на овим зидовима. Ја ћу се вратити овде чим поново дођем, молим вас, желим да вас сретнем овде, да ћутимо заједно”.

Изложба „Punctum saliens” биће отворена до 21. октобра када се у крагујевачким Шумарицама, у организацији Спомен-музеја „21. октобар”, одржава традиционална манифестација Велики школски час.

Аутор: Бране Карталовић