Политика, 20. 10. 2023, Изложба за сузе и опомену

Малишани смештени у дом у Матарушкој Бањи, са изложбе Фото: Политика, М. Дугалић

Приказ страдања у Другом светском рату деце избеглица која су била збринута у Матарушкој Бањи изазива тугу али и опомиње да се такво нешто више никада не сме дозволити

Краљево – У галерији краљевачког музеја отворена је изложба која употпуњује сазнања о страдању деце током Другог светског рата. Та поставка изазива тугу, од заборава отима све невоље тадашње нејачи, али говори и о бризи за изгнанике без обзира на тадашње тешкоће и политичке прилике у Србији. Ова изложба, чији су аутори др Љубинка Шкодрић, виши научни сарадник Института за савремену историју и Мирјана Савић, музејски саветник у краљевачком музеју, још и опомиње да се то више никада не сме дозволити.

За посетиоце је отворена до 20. новембра, а на паноима су оригиналне фотографије, документи и записи о деци која су услед ратних страхота била растављена од родитеља. Прихватана су у домовима за избеглице у Матарушкој Бањи где су дочекивана, удомљавана, храњена, лечена… Било је то у периоду од 3. јуна 1942. до 29. новембра 1944. године. У то време овде је боравило 3.446 девојчица и дечака, од предшколског узраста до 14 година. Деца су пристизала без родитеља са подручја Хрватске, Словеније, Косова, од преко Дрине… Дуг пут за нејач, па су умор, неухрањеност и болести утицали да њих педесет шесторо не преживи. Можда би умрлих било и више да углавном најтежи случајеви нису смештани у тада боље услове – у манастиру Студеници.

Преминула деца су сахрањивана на гробљу у селу Конареву, недалеко од Матарушке Бање. Изнад хумки никада није било натписа са именима, јер знатном броју деце, због узраста а без родитеља, тешко је било утврдити име, презиме, одакле су дошла… Истина, почетком осамдесетих година прошлог века подигнут им је споменик у облику пирамиде. Реч је о, како је објашњавао своју идеју аутор архитекта Спасоје Крунић, да је споменик у том облику саздан од малих „пирамида”, које представљају кровове за сву страдалу децу у ратним условима, не само овде него и у свету. Иначе, реч је о обележју које деценијама нико не посећује, јер су ту сахрањена деца незнаног имена, родитеља, порекла…

Стога се о овој теми деценијама мало и говорило, како отварајући изложбу рече др Бојан Димитријевић, научни саветник у Институту за савремену историју „можда и зато што се брига о овој деци у Србији дешавала у време Милана Недића”. „Није, изгледа, било пожељно да се шири прича о, упркос свим ратним тегобама, истинској бризи и пружању помоћи избеглицама. Јер, и тада се у Србији о њима бринуло, чак је постојала ефикасна организација, то јест Комесеријат за избеглице и пресељинике”.

У том смислу посетиоцима се обратила се и др Љубинка Шкодрић:

– Сазнања која смо током истраживања стекле нису била само историјска, пошто брига о избеглицама, у то време окупиране Србије, није била идеолошка тема, већ проблем који се тицао социјалног старања. Уз то, све домаће, чак и зараћене стране покушавале су да пруже помоћ и подршку прогнанима и избеглима, а то је нарочито битно када су у питању деца. – додала је др Љубинка Шкодрић.

Тако је, упркос рату и немаштини преживело, скоро 4.400 деце и ту посвећеност нашег народа да се немоћнима увек помогне истакла је и Мирјана Савић:

– Домаћини у домовима су, поред бриге о смештају, одевању, исхрани, лечењу… бринули и о њиховима другим активностима. Чак су их, чини ми се објективно, и оцењивали. Можете погледати та документа, поменуте оцене у смислу писаног образложења о њиховим личним карактеристикама. Примера ради, за бившег штићеника дома Драгана Жигића, као десетогодишњака је записано да је „мио, љубак и интелигентан” – објаснила је Мирјана Савић.

Поменути Жигић који данас живи у Зрењанину а пореклом је из околине Копривнице и Милорад Ћебић, такође некадашњи штићеник дома који се скрасио у Београду, присуствали су отварању изложбе:

– Ја памтим те дане понајвише, нажалост понајвише по томе што смо често и много бринули за храну. Јер, како се број деце повећавао и порције су биле ређе и мање. Иако смо добијали оброке чак и пре намештеника у дому и мада су нам и мештани помагали, било је глади. Јер, није се имало, био је рат и немаштина, али упркос томе, рецимо, кад нас мештани нађу у њиховима баштама или испод дуда нису нас одатле терали него водили кући да поједемо оно мало што за њих и за нас имају. Памтим да смо се једанпут најео и толико попунио стомак да сам се наслонио на зид мислећи да ћу да умрем. Али, утешио сам се уз помисао – баш ме брига, умрећу – али сит. Срећан сам, наравно, што сам преживео, данас имам супругу Бранку, која је увек самном и сина који се, а како другачије него зове Срећко. – објашњава нам деведесетогогодишњи Драган Жигић.

Било је најтеже презимити

Током првих месеци рада домова, пише у књизи ауторки која прати изложбу, деца су добијала за доручак 250 милилитара млека са хлебом, за ужине по парче хлеба намазано кајмаком или мармеладом, а за ручак једном недељно пасуљ, осталим данима сезонско воће. Меса је било 18 пута месечно по сто грама. За вечеру су јели поврће или гриз без меса, а празничним данима добијали су и по једну јабуку.

– Тако је било у почетку, али како се број деце повећавао порције су смањиване, али се и даље то хране што је имало делило у пет оброка. Зимски месеци доносили су још већу оскудицу у храни – сећа се Милорад Ћебић из Београда, некада штићеник дома у Матарушкој Бањи.

 
Мирољуб Дугалић