Политика, 20. 2. 2025, Слободан Чикарић: Вешање споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу [II]

Трг у Дубици, Банија Фото: Политика, С. Чикарић, лична архива

На тргу „каурске” Дубице подигнут је после Првог светског рата споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу.

Да би се схватило откуд овај споменик у једној банијској варошици, потребно је да се вратимо у шездесете и седамдесете године 19. века. У то време граница између турске и аустроугарске царевине била је река Уна, до Берлинског конгреса 1878. године. Дубичку општину чинило је тада неколико насеља: варошица Дубица и села Церовљани, Живаја, Слабиња и Баћин. Док су Дубица и Церовљани били настањени Србима и Хрватима (60:40 одсто) у селима Живаја и Слабиња живели су Срби, а у Баћину Хрвати. Број становника у целој општини кретао се између 6.000 и 7.000. Реч је о изразито руралном подручју са доста плодних ораница, ливада, пашњака, шума, а све то између река Уне и Саве. У Дубици је било и неколико занатских радњи: ковачи, ременари, кројачи, зидари, бербери, млинари, бравари, столари, трговци. Једна циглана и једна кречана.

По угледу и богатству у Дубици су се издвајале породице Хрваћанин, Васић, Петровић (моји рођаци по „бабиној линији”) и Ридл. Прве три породице биле су Срби православци, а породица Ридл била је немачко-католичка. Један члан породица Хрваћанин крајем шездесетих година школовао се у Швајцарској у време кад је и Петар Карађорђевић похађао школу у тој земљи. Долази до њиховог познанства и дружења. Узгред речено, овај Дубичанац из породице Хрваћанин дружио се и с најпознатијим анархистом тог доба Бакуњином, који је годинама боравио и у Швајцарској. Петар Карађорђевић из Швајцарске одлази на даље школовање у Француску, а затим се јавља у Легију странаца.

Када је у Босни седамдесетих година дошло до устанка против Турака, Петар Карађорђевић, под псеудонимом Петар Мркоњић, придружује се устаницима 1875/76. године. Крајем 1876. године одлази из Босне у Аустроугарску. У строгој илегали превезен је чамцем преко Уне у дубичку породицу Хрваћанин. Да би замео траг и аустроугарским агентима, Петар Мркоњић је премештен у хрватско село Баћин у породицу Орданић (Хрвати католици). Неколико дана касније у запрежна коњска кола стављено је велико буре, а у буре будући краљ Србије Петар Карађорђевић (Мркоњић) и тако је ноћу одвезен до ушћа Уне у Саву (Јасеновац), превезен чамцем преко Саве и даље низ њену леву обалу (Аустроугарска царевина) стигао је до Србије.

Споменик Петру Мркоњићу (краљу Петру Првом Карађорђевићу) подигнут је у центру „каурске” Дубице, на тргу где су се налазиле и куће породица Хрваћанин, Васић, Ридл и стамбена зграда Српске православне цркве. Неколико стотина метара од овог трга, идући уз Уну ка Баћину, налазиле су се с леве стране католичка, а с десне стране пута православна црква. У непосредној близини трга налазили су се и четворогодишња основна школа, општински уред, пошта, ватрогасни дом, и разуме се, кафана. Васић и Ридл имали су у својим кућама трговачке радње са „мешовитом” робом.

У овој малој банијској општини живело се између два рата релативно мирно. Сукоба на националној основи није било. Истина, у предизборним кампањама долазило је до појединих испада, нарочито у задимљеним и загушљивим кафанама. После избора сви су заборављали на кафанске свађе, враћали се својим пословима и понекад, код сеоског брице, препричавали изборне згоде и незгоде. Нарочито је била интересантна прича о опанцима. Поједини страначки прваци, наводно су, пре избора нудили сељацима један опанак, а после избора, у случају победе, и други. При тој деоби опанака, долазило је до забуне – иста особа је добијала два лева или два десна. Сеоски шерети, обично на вашарима, збијали су шале на рачун појединих сељака: „Види, види, овај је обуо два лева (десна) опанка.” Али, дешавало се да неки сељак не прихвати шалу, дохвати некакву тољагу па нашег шерета опаучи по леђима.

После уласка Хитлерове солдатеске у Југославију 1941. године и стварања квислиншке Независне Државе Хрватске, на челу с поглавником Антом Павелићем, усташки геноцид у „каурској” Дубици почиње „вешањем” бисте краља Петра Првог Карађорђевића на дубичком тргу. Сви становници околних кућа били су приморани да присуствују овом обреду. На крају су скинули бисту са „вешала”, разбили је на најситније делове и бацили у реку Уну.

Овим чином усташка НДХ дала је јасну поруку Србима православцима у Дубичкој општини каква их судбина чека.

Проф. др Слободан Чикарић,
Редовни члан Академије медицинских наука СЛД