Политика, 20. 8. 2023, Чудесна повест – Како је Милан Копанић постао Хусо Бећиревић

Бихаћ – Цазин – Велика Кладуша Фото: илустрација

Неимар света, чије име није препоручљиво помињати узалуд, по свом, вишем науму, увек или скоро увек уреди да бар неко преживи калварије, трагедије, масакре. То је посебно уочљиво у судбини Срба током геноцидног терора у злогласној Независној Држави Хрватској. Понеки од недокланих несрећника извлачили су се (или су их извлачили) из крашких понора (јама), настављајући живот и сведочећи о тешко замисливим сценама зла.

То се десило и током три масакра српских цивила, углавном старијих, жена и деце, унутар зидова српских православних цркава на Банији и Кордуну.

У Глини, у цркви Рођења Пресвете Богородице, на Банији 29/30. јула 1941. године, у животу је остао Љубан Једнак, који ће 1995. преживети „Олују” и преминути у Београду 1997. У Коларићу, близу Војнића (Кордун), у Цркви Свете Петке, 26. априла 1942. покољ је преживела једногодишња беба Драга Томашевић, „невјероватном случајношћу, захваљујући незамисливој пожртвовности своје мајке” (портал загребачких „Новости”, 2. мај 2018). У Цркви Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу, на Кордуну, 31. јула 1942. спасао се Милош Шаша, којег је 20. јануара 1966. у Крчедину код Инђије пронашао др Ђуро Затезало (1931–2017), посвећени истраживач усташког геноцида над Србима.

После извештаја о Дану сећања на убијену и уморену децу у НДХ, недавно одржаном у Приједору („Политика”, 19. јул 2023), нашој редакцији јавио се Милан Копанић, рођен јуна 1938. у селу Рујница (тадашњи срез Цазин) уз данашњу границу БиХ с Хрватском. То је подручје где су, испреплетени, живели потомци некадашњих аустријских и османских крајишника, Срби, Муслимани и Хрвати.

У ноћи 18/19 јула 1942. током усташког масакрирања српског збега у шуми Машвина, убијено је 375 Срба, цивила, од којих 32 детета у доби од једне до тринаесте године (по Затезалу). Ту се склонио и наш саговорник Копанић, тада четворогодишњи дечак, а данас крепки господин који гура своју 86. годину. Неки усташа, или неко од придружених локалних зулумћара под усташком командом, ударио га је по темену кундаком или неким другим тврдим предметом. Ожиљак је видљив и данас, а Копанић каже да је он „по причању” једини остао жив и и да није чуо за неког другог преживелог.

Каже да су му тада усташе запалиле кућу у којој је изгорео најмлађи брат, двогодишњи Ранко Копанић и да су зликовци, у комшилуку, заклали трудну мајчину сестру Мару Лончар.

Затезало преноси потресно сведочење Николе Басаре, тада младог команданта 4. батаљона Кордунског партизанског одреда, који је са још 13 бораца 22. јула 1942. обилазио машвинско разбојиште. Најболнији призор било му је „машвинско дечје коло” кад је, каже, заплакао, као и остали, први пут у партизанској униформи.

После слома Краљевине Југославије, у Копанићевом завичају усташе и прикључени башибозлук пљачкају, стрељају, мало касније и кољу. Срби се дижу на устанак, а убрзо, команду и контролу нас устаницима преузимају комунисти (КП Хрватске). У троуглу три села, два цазинска (Бугар и Рујница) и једног кордунског (Кордунски Љесковац) формира се несигурна, често нападана (нарочито у марту и априлу 1942), али истрајна „слободна територија” (према књизи генерала ЈНА Душана Д. Миљковића, Страдања у Цазинској крајини… 2011), а што се види на мапи илустратора Драгана Козомаре.

Локални сељаци, партизани, препадним акцијама долазе до оружја, крећући се богазама, често са маскирајући фесом на глави. У добро планираним, смелим атентатима убијају инспираторе и извођаче злочина над српским цивилима. Генерал Миљковић наводи седам имена ликвидираних злочинаца, шест Хрвата и једног муслимана.

Тај муслиман Мујага Первиз, насилник медвеђе снаге из села Трстовац, ликвидиран је по наређењу Васиља Божића, команданта једног партизанског вода. У десетини за одстрел била су два партизанска првоборца, Миланов отац Душан Копанић по надимку Окан и Вељко Миљковић звани Вергаш, који у књизи Д. Д. Миљковића сведочи да је „главни подстрекач” покоља био хоџа Борић, а Первиз „највећи крвник”.

Трагедија Копанићевог родног краја очито је у директној вези са катастрофом на Козари, наставак те офанзиве. Кад је почео удар на ту, цазинско-кордунску енклаву отпора, половином јула, практично је било завршено крваво „чишћење” Козаре и Поткозарја. Настао је велики збег у Машвини, где се збило становништво многих околних села, с обе стране реке Коране (данашње границе). Бегунци су се увлачили у шуму што дубље, где су их злотвори већ чекали.

Три дана после покоља, група муслимана ишла је у, еуфемистички речено, „претрес терена” у шуму Машвина. Један од њих, Мустафа Бећиревић Бећо, издвојио се и викнуо другима: „Људи, ајте амо да видите шта сам ја нашао.” Био је то преживели дечак Милан Копанић. Мустафа га је покупио, довео у своју кућу у село Штурлић, и, из конспиративних разлога, наденуо му ново име и презиме: Хусо Бећиревић.

– У прво време у Штурлићу нисам могао да једем, а стомак ми је био надувен, као оној деци у Бијафри. С осталом дечурлијом чувао сам стоку, а онда ми је „бабо” (отац), тако сам звао Мустафу, ограничио кретање на шљивик, због мојих несташлука. Нисам имао панталоне, био сам обучен у кошуљу од јуте. Један од Мустафиних синова, Мехмед, био је у домобранима, а други, Халил, у партизанима. Кад је Халил питао Мустафу „чије је ово дијете”, бабо му је одговорио: „Наше, болан”. Не могу да одредим колико сам се тачно задржао у Штурлићу, мислим да је то било од годину до највише годину и по.

Десило се да ме бабо пошаље да му купим дувана, кад сам срео човека на коњу који се накашљао. Одмах сам знао да је то мој отац Душан. Викнуо сам му: „Тата“! Рекао ми је: „Дођи ’вамо”. Онако збуњен и узбуђен, одговорио сам му: „Не смијем, морам ићи бабу по дуван.” У повратку, испред Мустафине куће, радосно сам повикао: „О бабо, ево мога тате!” Отац је питао Мустафу чије сам ја дете, очево или бабино, а Мустафа је одговорио: „Ћути болан, наш је”, прича нам, кроз смех, Милан Копанић.

Своју животну причу, наш саговорник изложио је смирено и смислено, често наглашавајући комичну и бизарну страну својих невоља и незгода. Испричао је свој живот као фатум, без једа или етичких квалификација: било је тако и другачије није могло да се деси.

На наше питање како је живео са сећањем на ратне трауме и патње, Милан Копанић одмахује главом и каже да се држао савета синовца поменутог Вергаша: „Милане, шта год ти урадио или помислио, живот ће ићи даље.”

Отац га одводи у тада партизанску Велику Кладушу где му се у памћење урезала слика хрпе новчаница НДХ, али се не сећа како је стигао у село Рачић, јужно од Бихаћа, код баке по мајци, Саве Малешевић, која је чувала још петеро деце. Крајем 1943. у кућу улази немачки војник, фолксдојчер који говори српски, распитујући се за партизане. Сећа се бакиних отреситих одговора и војниковог савета да се склоне у шуму.

Склонили су се, не зна тачно где, али зна да су „доста дуго” били у кући човека који се звао Јован Грубор. Од тог времена настају рупе у дечјој меморији, памћење му је искрзано, а оно што је запамтио биле су слике, флешеви.

Зна да се спојио с мајком Зором, старијим братом Мирком и сестром Видом. Памти сцену са Гламочког поља, где се верао по олупини авиона којим је требао да одлети Иво Лола Рибар, чудећи се колико је „сатова” на инструмент-табли.

Опет настаје празан простор у сећању… Немачке офанзиве и метеж у збеговима… Некако је стигао, сам, с косом до рамена, пун вашки, до куће Соке и Митра Ћулибрка у Крњеуши код Босанског Петровца. Ту остаје до касне јесени 1944. кад по њега долази „човек с брковима”. Бунио се, није хтео да иде, јер је био „сит, напит и обучен”.

После неколико дана одводе га за Београд, у персоналну управу војске, па у Панчево, Јабуку… До 1962. боравио је код оца у Бачкој Паланци и код мајке у Црвенки, а од те године до данас живи у Београду.

Милан Четник