Политика, 21. 10. 2007, Нова сазнања о Јасеновцу – Антун Милетић [из Архиве]

Пуковник Антун Милетић Фото: Политика, Марко Спасојјевић

Ових дана је објављена књига „Концентрациони логор Јасеновац“ Антуна Милетића, аутора чија су истраживања геноцида у НДХ и у Концентрационом логору Јасеновац оставила дубоки траг у историографији.

Пре две деценије Милетић је објавио прве три књиге с истим насловом у, одавно распродатом, тиражу од 10.000 примерака. Дугогодишњи начелник Архива оружаних снага СФРЈ Антун Милетић је пензионисан у чину пуковника крајем 1990. године. Објавио је двадесет књига и више од сто научних радова, чланака и фељтона, првенствено из историје Другог светског рата. Најновија књига пуковника Антуна Милетића, уз помоћ Министарства културе Србије, објавило је издавачко предузеће „Гамбит“ из Јагодине, на више од 500 страница великог формата. Делове нове Милетићеве књиге читаоци ће ускоро читати на страницама „Политикиног“ фељтона.

Наслов предговора нове књиге је „Зашто Концентрациони логор Јасеновац?“. Заиста, зашто?

Изазов су ми били разни наслови у штампи, интервјуи, књиге и сајтови, посебно у Хрватској, који негирају да је НДХ била нацистичко-фашистичка творевина Хитлера и Мусолинија. У том систему власти, од врха (поглавника), преко доглавника и Сабора, жупана, усташких стожерника, логорника и таборника, донет је низ геноцидних закона који су отворили пут геноцидним злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима, док су злочини над Хрватима чињени када се они нису слагали са усташким режимом и усташким геноцидним начелима.

Да ли помињете конкретне примере негирање геноцида у НДХ?

Један професор савремене историје са Свеучилишта у Загребу, на питање „да ли је у Јасеновцу извршен геноцид над Србима“, каже да је тамо највише страдало Хрвата и да је у Србији извршен геноцид над Јеврејима. Уопште не помиње геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његово име се не помиње у 1.106 књига и 1.482 натписа о Јасеновцу до 2006. године, када је он први пут дао интервју на ту тему новинару Омеру Карабегу. Професор се ограничио на то да каже како је НДХ била „типичан тоталитарни режим“, а заборавио је на низ геноцидних усташких закона, на пример, на законске одредбе и заповести о сакупљању Јевреја и Рома у концентрационе логоре, на одлуке о обележавању жутом траком Јевреја, а белом траком Срба, на закон о расној припадности и заштити аријевске крви и части хрватског народа…

Шта је било у основи тих аката?

У основи је била расистичка идеологија „гласа крви, расе и зеље“, што је и суштина одговора на питање „зашто Јасеновац“? Да би спровеле у дело свој расистички и геноцидни програм, усташама је био потребан Концентрациони логор Јасеновац. Могао је да прими неограничен број Срба, Јевреја и Рома и оних који нису подржавали усташки геноцидни режим. О томе говоре документи из ове и претходне три моје књиге, штампане на више од 2.500 страница.

Неки аутори протурају тезу да је то био радни, а не концентрациони логор?

И пре две деценије, у првој књизи (1986), доказивао сам да је то био концентрациони логор. Сада то понављам, али у синтези, узимајући у обзир и тврдње да је то био радни логор. Зар се деца узраста од неколико дана до 15 година терају на рад, зар се приводе, како су усташе писале, „раду, реду и стеги“?

Утврђено је, именом и презименом, да је убијено 19.283 детета, углавном Срба, Јевреја и Рома, и још много неидентификованих жртава, углавном Рома.

Шта кажу усташка документа?

У сијасет докумената и саме усташе пишу „Концентрациони логор“. Истина о Јасеновцу се не може забашурити тврдњама да је то био „сабирни и радни логор“. Побијају то не само имена деце, него имена и презимена, као и други лични подаци које сам утврдио до сада, за више од 80.000 људи усмрћених у Јасеновцу, што никако није и коначни број жртава.

До каквих сте нових сазнања дошли?

У ову књигу-синтезу унео сам низ мањих исправки и допуна, на основу каснијих сазнања. Пробој из логора 22. априла 1945. преживело је, на пример, 124 логораша, а не 80 како је наведено у мојој првој књизи. Док је четврта књига штампана, установио сам да ни податак о 124 преживела није тачан, јер сам пронашао још пет логораша који су се спасли.

Утврдили сте њихова имена?

Светозар Цикић, који је препливао Саву, умро је већ 23. априла 1945. на планини Просари. Остоја Мијић, Остоја Поповић и Душан Прелић изашли су из логора сат пре него што је избио устанак. Спасао се и Јешуп или Јесуп, Јеврејин, изгледа берберин, за кога још нисам утврдио остале податке. У овој књизи сам објавио девет докумената из 1941. године, 48 из 1942. године, 16 из 1943. године. За период 1944–1946. објавио сам 24 документа. Укупно 98 докумената, плус 14 прилога, које сам издвојио као специфичне, јер су настали нешто касније. Ови документи и прилози потврђују стравичан злочин геноцида који су починиле усташе НДХ.

Који су то документи?

Објавио сам, на пример, наредбу о логорисању свих учитеља и учитељица – Срба, бројне спискове логорисаних из Сарајева и Бањалуке, затим свих Јевреја из Сарајева и свих Срба из Босанске Дубице, као и документе о логорисању 5.000 Срба у Стару Градишку. Објављујем и извештај да је од 4.211 Срба из рејона Босанског Брода остало да се логорише још 291 лице, а да је последњих 300 Јереја транспортовано у логор у Јасеновац.

Усташе се хвале да су „решиле јеврејско питање“ у 1942. и да је на почетку 1943. у НДХ спремно за логорисање последњих 2.000 Јевреја, по групама 20–150. За 1944. и потоње године документи у већини случајева потичу од логораша и очевидаца из тог периода. Што се прилога тиче, они су својеврсни документи, настали у ближој прошлости. У њима су подаци о броју људи за које сам, именом и презименом, утврдио да су убијени у Јасеновцу, колико је деце по годиштима страдало, ту је и осам спискова убијених у Јасеновцу из Чазме и околине Лакташа, као и документи о раду Спомен подручја Јасеновац током 20 година.

Које документе бисте посебно издвојили?

Извештаје и записе др Јосипа Риболија и Ристе Стјепановића (недавно је умро у Сарајеву) који ми је лично доставио и пуне речи захвалности за објављивање прве три књиге о Концентрационом логору Јасеновац. Опширна је и документација о ексхумацији у рејону Старе Градишке, као и записници земаљских комисија Хрватске и покрајинских комисија Војводине.

Која су битна питања о Јасеновцу и даље неразјашњена?

И после 62 године не зна се број убијених, не знају се њихова имена и презимена. Бивша СФРЈ није научно, помоћу статистичко-демографских метода, а и других научних метода, утврдила колики су били демографски, а колики ратни губици у Другом светском рату, да би на основу тих података могли да се утврде и реални губици у логору Јасеновац. Не може се рећи да се научници, историчари, као и неки аматери, нису бавили тим проблемом. Но, њихови резултати се драстично разликују, а некад су и неупотребљиви. Све то сам написао у овој, четвртој књизи. Саопштио сам то и 1997. на Првој међународној конференцији о Концентрационом логору Јасеновац у Њујорку, а раније са Владимиром Дедијером објавио у књизи „Против заборава и табуа – Јасеновац 1941–1991″.

Процене о броју страдалих иду од 20.000 до 1.400.000 убијених. Најчешће је помињана процена о 600.000–700.000 жртава. Током 30 година рада ја сам успео да утврдим имена и презимена више од 80.000 убијених, а за више од 3.000 страдалих још увек нисам установио имена. Али, то свакако није коначан број јасеновачких жртава.

Измишљотине

Протеклих неколико година говори се о томе да је Јасеновац био после рата и комунистички – Титов логор. Шта на то кажете?

Најкраће речено, то су измишљотине. Засноване су на наводним открићима из 1997, 1998. и 2003. извесне госпође Љубице Штефан и фратра Владимира Хорвата из Загреба. Те тврдње немају никаквог научног покрића, нису праћене ниједним документом. Поп Хорват се није задржао само на томе већ тврди да је Јасеновац био и логор за информбировце. Помешао је Јасеновац са КПД Стара Градишка Хрватског МУП-а. Тачно је да су тамо били криминалци, лопови, заробљене усташе, а касније, 1948–1949. и информбировци, већином припадници ЈНА, официри који су касније пребачени у Билећу и на Голи оток.

Друго сам се дружио и сарађивао с Владимиром Дедијером, Јефтом Шашићем, Стјепаном Доманкушићем, Иваном Мишковићем, Милетом Милатовићем и другима који би бар нешто зуцнули о томе, ако већ нема података у документима.

 
Слободан Кљакић