Политика, 21. 10. 2020, Двадесети други октобар 1944. у Главној војној болници

Бањички логор Фото Политика, Википедија/Музеј историје Југославије

Осамнаестог октобра 1944. године Немци напуштају своју војну болницу у Пастеровој 2 у Београду на радост српског дела особља Главне војне болнице које долази до санитетског материјала што га Немци нису стигли да однесу у паничном бегу.

Два дана касније у болницу стижу рањени партизани и Руси, а са њима и припадници Озне који се смештају у канцеларију у приземљу болнице, а на вратима каче обавештење искуцано на писаћој машини да је комплетно војносанитетско особље у обавези да преда униформу. Двадесет другог октобра партизани одводе десетак санитетских подофицира и официра на испитивање у IX кварт у Улици војводе Миленка 40 јер нису предали униформе.

Четири дана постојала је могућност посете затвореницима које је испитивао двадесетогодишњи мајор Озне. Према причи моје мајке, мој отац је био осумњичен да је био присталица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) јер није казнио подређеног у једном случају када им је овај дотурио санитетски материјал. Такође ми је рекла да није био физички малтретиран, али се за та четири дана просто „преполовио”.

Петог дана када му је отишла у посету рекли су јој да је одведен у непознатом правцу. Пошто је чула да се родбина окривљених распитује у логору Бањица за судбину својих рођака, одлази и она тамо и затиче неописиву гужву узнемирених људи међу којима се проносе гласине да су ухапшени одведени на рад у неки од рудника, али и да су појединци депортовани у Сибир.

Пошто као супруга „народног непријатеља” није могла да се запосли, определила се да постане кројачица јер је занат научила у француској домаћичкој школи у Битољу. До смрти 2005. није сазнала где је гроб њеног супруга.

Пет година касније Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. открила је каква је била судбина мог оца и других 60.000 жртава Озне страдалих у „дивљем чишћењу” (без суђења), као и вероватно гробно место у Лисичијем потоку у Београду, највећој од 205 локација тајних масовних гробница у Србији, које су до данас необележене.

Последњих четири године код Краљеве чесме у Улици Веселина Вуловића испод Белог двора у Београду одржава се почетком новембра парастос испод крста висине 0,90 метара причвршћеног на оближњој стени.

Слободан Ђурић,
архитекта,
Београд