Политика, 21. 10. 2023, Каранско јеванђеље

Страница Каранског јеванђеља које се чува у манастиру Никоље Фото: Политика

Недавно, с уживањем, „Политикином Магазину” прочитао сам репортажу о манастиру Никољу у Овчару. У тексту се помиње и Никољско јеванђеље, али недовољно описано, јер није довољно публиковано. А ово јеванђеље заслужује да се о њему више зна.

Кад је Вук Караџић 1820. године посетио Никоље, ту је запазио прекрасно јеванђеље, које је у „Даници” за 1828. годину назвао Никољско. О њему је записао да је „до удивљенија прекрасно” и да је свако почетно слово оперважено златом.

Ово јеванђеље је, у ствари, Каранско – писао га је поп Вук, син протопопа Ралете 1608. године у Карану, у подножју планине Црнокосе. У Карану постоји засеок Ралетићи, у којем је била његова кућа. На крају ове књиге Вук описује тежак живот „од проклетих чеда агарјанских на христијански род”. И на крају каже: ох, ох, ох!

С друге стране планине постојала је Мркшина црква, где је сачувано јеванђеље које је писао јеромонах Мардарије. Он моли читаоце да га не осуђују, јер то дело није писао Дух свети, већ окајани монах Мардије, родом „от рекомија Дрини”.

Каранску цркву Турци су два пута палили. Монаси су се разбежали и са собом носили своје драгоцености. Тако се ово јеванђеље нашло у Никољу.

Када су Швабе 1915. године напале Србију, наша власт је наредила да се све драгоцености повуку ка Нишу, на исток. Али кад су Бугари ударили с бока, српска војска се почела повлачити ка Косову, а драгоцености су остале да их непријатељ користи. Приликом транспорта за Немачку, један се вагон запали. Војник Шваба угаси ватру, а спроводник воза узме једну књигу и награди војника. Та књига била је баш ово јеванђеље. Стигло је затим све до Ирске, до Даблина.

После рата, Србија је тражила да јој се све драгоцености врате. Јеванђеље је годинама стајало у каси Жичке епархије. Ја сам, као карански парох, 1964. године имао намеру да га вратим у каранску Белу Цркву. За то сам био добио благослов од владике Василија, али пошто нисам имао услова да га чувам, сложио сам се да се пренесе у Никоље, где се и данас налази.

 
Прота Драгомир Видић