Политика, 21.11. 2023, Саво Штрбац: Историја у мимоходу

Вуковар: Колона… на челу бојна ХОС-а „Рафаел бобан“ Фото 7.Dnevno.hr

Медији у региону, а понајвише у Србији, у предходној недељи велику пажњу су поклонили иницијативама са округлог стола “Овчара – злочин без казне”, који је организовало Удружење загребачких добровољаца бранилаца Вуковара: а) да хрватска влада, на основу правоснажних пресуда из Србије у случају “Овчара”, покрене захтев за ратну одштету од те државе, б) да Министарство науке и образовања у свим школама, особито тамо где су већина деце припадници српске националне мањине, уведе јединствен образовни систем у којем ће деца о Домовинском рату учити као о одбрани хрватског народа од српско-црногорске и агресије ЈНА, а не, као до сада, о грађанском рату и ц) да се у Кривични закон унесе ново кривично дело “кршење Декларације о Домовинском рату” с предлогом да се онај ко крши ту декларацију казни затвором на најмање пет година, а ако је прекршилац државни или локални функционер, службеник и намештеник, затвором од најмање осам година.

Замислите вуковарске ученике српске националности у њиховом граду са транспарентом на којем је ћирилицом исписан текст: ‘У нашем граду је 1991. био грађански рат у којем су гинули и Срби и Хрвати’ како марширају у истој колони са ‘хосовцима’ у црним усташким униформама са усташким амблемима и десетинама црних барјака са натписом ‘за дом спремни’!?

Замислите вуковарске ученике српске националности у недавно одржаном мимоходу у њиховом граду са транспарентом на којем је ћирилицом исписан текст: “У нашем граду је 1991. био грађански рат у којем су гинули и Срби и Хрвати” како марширају у истој колони са “хосовцима” у црним усташким униформама са усташким амблемима и десетинама црних барјака са натписом “за дом спремни”!? Тешко је и замислити а камоли доживети и преживети.

Ниједна од поменутих иницијатива није нова. Најчешће се рециклирају пред изборе или поводом комеморисања догађаја из рата деведесетих прошлог века. И ове иницијативе појавиле су се уочи државног празника “Дан сјећања на жртву Вуковара и Шкабрње” и пред улазак у наредну супер изборну годину, у којој следе парламентарни избори за парламент ЕУ и за Хрватски сабор те председнички избори за РХ.

Иницијатива да Хрватска тражи ратну одштету од Србије до сада је најчешће рециклирана а кулминирала је у време вођења спора о геноциду пред Међународним судом правде по узајамним тужбама Хрватске и Србије, који је започео хрватском тужбом из 1999. а завршио 2015. пресудом тога суда којом су одбијени главни тужбени захтеви обе стране – да по утврђењу суда није било геноцида ни на једној ни на другој страни. Тек у случају да је суд прихватио главни тужбени захтев једне или обе стране, поступак би се наставио пред истим судом о накнади ратне штете. То што су неке породице и са једне и са друге стране, на основу појединачних пресуда националних судова, остварили накнаду штете за страдале чланове њихових породица не може бити основа и за накнаду штете (ратне репарације) државе од државе. Дакле, ова иницијатива је потпуно промашена.

Иницијатива о инкриминацији “кршења Декларације о Домовинском рату” такође није нова и могло би се рећи да је стара колико и она прва, пошто је ову декларацију Сабор усвојио у октобру 2000. године. У преамбули те декларације пише: “потврђујући да је на Републику Хрватску оружану агресију извршила Србија, Црна Гора и ЈНА с оружаном побуном дела српског пучанства у Републици Хрватској”, а у тачки два: “Република Хрватска водила је праведан и легитиман, одбрамбени и ослободилачки, а не агресивни и освајачки рат према било коме у којем је бранила свој териториј од великосрпске агресије унутар међународно признатих граница”. Овај наратив о “домовинском рату” инкорпориран је и у све хрватске позитивне прописе, енциклопедије, Википедије, свакодневни јавни простор и школске уџбенике.

Од када је донесена поменута декларација појављивале су се и иницијативе о инкриминацији другачијег наратива “домовинског рата”, попут негирања холокауста у више држава или попут негирања геноцида у Сребреници (Инцков закон) и од много “јачих” ауторитета у хрватском јавном и стручном миљеу од поменутог минорног удружења, за којег раније нисам ни чуо. Дакле, реална могућност још увек постоји да се оваква иницијатива и реализује у догледној будућности.

Иницијатива “да се у свим школама, особито тамо где су већина деце припадници српске националне мањине, уведе јединствен образовни систем у којем ће деца о Домовинском рату учити као о одбрани хрватског народа од српско-црногорске и агресије ЈНА, а не, као до сада, о грађанском рату”, иако није нова, у Србији је добила највише медијске пажње.

За разумевање ове иницијативе, треба подсетити да се васпитање и образовање припадника националних мањина у Хрватској спроводи на основу три модела организовања и провођења наставе: модел А – целокупна настава се изводи на језику и писму националне мањине, уз обавезно учење хрватског језика у истом броју сати у којем се учи језик мањине; модел Б – настава се изводи двојезично, природна се група предмета учи на хрватском језику, а друштвена група предмета на језику националне мањине и модел Ц – настава се изводи на хрватском језику уз додатних два до пет школских сати намењених учењу (неговању) језика и културе (географије, историје, музичке и ликовне уметности) националне мањине.

Српска национална мањина наставу по моделу А изводи углавном на истоку Хрватске, односно на вуковарском и беломанастирском подручју те у Православној гимназији у Загребу. По подацима за школску 2013/2014. годину по овом моделу настава је извођена у 17 основних за 1.897 ученика и седам средњих школа за 794 ученика. Исте године по моделу Б настава је извођена у једној основној школи за 17 ученика, а по моделу Ц у 32 основне школе за 671 ученика и у једној средњој школи за 15 ученика. Новије податке нисам могао пронаћи, али из разних извора произилази да их сада може бити само мање него пре десет година. Треба истаћи да настава по наведеним моделима за децу националних мањина није обавезна и да њихови родитељи одлучују да ли ће и по којем моделу учити њихова деца или ће учити по програму за већинску популацију.

Од свих предмета који се уче по било ком моделу, за ученике српске националне мањине (и за подносиоце уводно наведених иницијатива, и не само њих) историја је најпроблематичнија и то из разлога што се наративи о рату деведесетих прошлог века из хрватских и српских уџбеника потпуно разликују.

За разлику од хрватског, српски наратив рат деведесетих на простору Хрватске дефинише као грађански рат. Наставник историје у Петој београдској гимназији Марко Пиштало пре неки дан је на ТВ К1 у емисји “Уранак”, у којој сам и ја учествовао, потврдио да су у нашим (српским) уџбеницима ови сукоби дефинисани као грађански рат и да су те лекције у програму. Такав наратив заступамо и ми из “Веритаса” уз додатак да је то био грађански рат са примесама верског.

Сад замислите српску децу која уче по А моделу да је рат деведесетих на подручју Хрватске био грађански рат, а у реалном животу их чека она дефиниција из “декларације о домовинском рату” да то није био грађански рат, већ да је “Република Хрватска водила праведан и легитиман, одбрамбени и ослободилачки рат у којем је бранила свој териториј од великосрпске агресије унутар међународно признатих граница”. То што су они научили из српског уџбеника историје, у свакодневном животу их, уколико остану живети у Хрватској, може коштати најмање затвора и по сад важећим законима, а понеког, како ствари тренутно стоје, и главе. У прилог томе говоре и вуковарска и шкабрњска колона сећња од 18. новембра у којима су доминирала усташка обележја, и у којима због претњи нису учествовали ни они представници Срба који тренутно партиципирају у власти.

Слично је и са ћириличним писмом. У јавном простору, укључујући и натписе на надгробним споменицима, Срби га могу користити de iure ако их је у некој локалној самоуправи више од трећине, а ни тада нема гаранције да ће то право моћи користити и de facto.

Замислите вуковарске ученике српске националности у недавно одржаном мимоходу у њиховом граду са транспарентом на којем је ћирилицом исписан текст: “У нашем граду је 1991. био грађански рат у којем су гинули и Срби и Хрвати” како марширају у истој колони са “хосовцима” у црним усташким униформама са усташким амблемима и десетинама црних барјака са натписом “за дом спремни”!? Тешко је и замислити а камоли доживети и преживети.

Све то из личног искуства знају и њихови родитељи што је и основни разлог да већина њих своју децу и не усмерава у наставне моделе за српску националну мањину.

Саво Штрбац