Политика, 21. 4. 2014, Милош Казимировић: Цивили су мучени до смрти

Аустроугарска војска у Србији, јадар, 1914. Фото: Архива

Најцрње странице аустроугарске ратне историје – масовни злочини војске над цивилним становништвом, почињени, пре свега, у Србији и на просторима некадашње источне Галиције, подручју које је данас подељено између Пољске и Украјине – требало би ове године да буду допуњене аутентичним документима починилаца које аустријска званична историографија игнорише и прећуткује већ, безмало, сто година.

– Реч је о злочинима над цивилима окупираних и пограничних територија тадашње монархије, о стотинама хиљада жртава чија је судбина до данас непозната широј јавности – каже за „Политику” аустријски историчар Ханс Хаутман, професор у пензији Универзитета „Јоханес Кеплер” у Линцу и дугогодишњи председник аустријског Удружења за правно-историјска истраживања.

Хаутман је један од малобројних аустријских стручњака за питања новије историје који критикује спремност Беча да уважи нова тумачења западних историчара о разлозима избијања Првог светског рата – она у којима се не помиње експлицитна кривица Беча и Берлина – у духу теорије аустралијског историчара и професора Универзитета Кембриџ Кристофера Кларка о заједничкој кривици свих зараћених страна, односно о неспремности тадашњих велесила да настале проблеме реше дипломатским путем.

У разговору за „Политику” професор Хаутман, међутим, није се усредсредио на узроке и поводе избијања првог ратног сукоба светских димензија у прошлом веку. Као стручњак за историју правосуђа у Хабзбуршкој монархији, указао је на димензије систематског истребљења Рутена у источној Галицији и Срба у Србији, као и на територији Босне и Херцеговине, у деловима Хрватске и Војводине. Срби из тих крајева, односно „становници грчко-православне вероисповести” , како се у војном жаргону формулисало (мисли се на православне Србе – аутокефалност Српске православне цркве није уважена у документима), паушално су сумњичени као „колаборатери или потенцијални колаборатери стране силе”, осуђивани на смрт или депортовани у радне и интернацијске логоре. Онде их је чекала сигурна смрт због изнемоглости или епидемија које су избијале услед нељудских услова смештаја.

„Ти људи – већина њих нису били ни војници ни мушкарци у војничком узрасту, већ жене, деца и нејаки старци – мучени су до смрти”, истиче професор Хаутман и указује на податке које је деведесетих година и на почетку новог миленијума описао у три књиге. Те књиге, међутим, завршиле су као стручна литература – остале су непознате широј јавности.

Сведочанство о димензијама аустроугарског масовног злочина над цивилима Хаутман је дао у студијама „Ратно законодавство и војно правосуђе у аустријској половини царевине” и „Примена казненог закона у последњој фази Хабзбуршке царевине 1872–1918” (издавач: Југенд унд Фолк, Беч). У њима је истакао да је од 1914. године спровођење смртне казне над цивилима у Хабзбуршкој монархији било далеко бројније него у Француској, Великој Британији, Русији, па и Немачкој. Хаутман је нагласио постојање „планираног и систематског злочина” над цивилним становништвом у Чешкој, Рутенији (Украјина) и Србији.

Премда подаци о жртвама нису званично наведени, Хаутман је на основу студија војних депеша и службених армијских дневника проценио да су аустроугарски окупатори у Србији усмртили најмање 30.000 цивила и барем исто толико у Рутенији. Укупан биланс, ако се узму у обзир и српско и рутенско становништво у пограничним регијама Хабзбуршке монархије, могао би да износи између две стотине хиљада и четврт милиона недужних, цивилних жртава.

У трећој књизи на исту тему „Аустроугарска армија на Балкану” (издавач: Сајдлер-Цајас, Хамбург–Берлин–Бон) Хаутман је 2002. године истакао да су масовни злочини над цивилима спровођени стихијски, без судског поступка и пресуде. Правдани су такозваним мерама самоодбране у рату. „Овај брутални рат против цивилног становништва планиран је и одобрен на највишем нивоу војне управе… Извођење (злочина) поверено је великој групи позадинских официра и војника са специјалним овлашћењима… Ликвидације су спровођене јавно, не би ли се становништво окупираних територија изложило додатном притиску.”

Француски историчар Алан Корбин и њујоршки антрополог Арјун Ападурај извели су сличне закључке као аустријски историчар Хаутман. Квалификовали су оно што је и Хаутман описао као „кључни елемент колективног насиља”. Нажалост, то колективно насиље није ни словом поменуто у стотинама историјских и других публикација које су на немачким и аустријским подручјима објављене од краја Првог светског рата.

Пропушта ли Аустрија историјску шансу да своја тумачења ратне историје 1914–1918. приближи страшној истини? Уместо одговора, Хаутман је ставио нашем листу на располагање необјављену студију која ће бити предмет стручних расправа на симпозијумима у Немачкој и Аустрији овог пролећа, а из које „Политика” изводи цитате.

Хаутман указује на чињеницу да је иницијатива за расветљавање злочина над цивилима у Првом светском рату покренута на једном од ратних заседања парламента царевине 1917. године. Један од иницијатора био је пољски посланик Игнац Дажински. Захтевао је да се расветле злочини над цивилним становништвом у источној Галицији. Његова иницијатива, ипак, није била успешна, па је у Аустрији тек по свршетку рата и проглашењу републике покренута званична истрага. На основу резултата 1920. године изведена су двојица официра пред суд у Бечу, да би у току процеса били ослобођени кривице… Зар су само двојица осумњичених, по рангу нижа официра, доведени у везу са ликвидацијом око четврт милиона цивила?