Хајдук Вељко Петровић (1780-1813), литографија Анастаса Јовановића Фото: Википедија
Монодрама „Чучук Стана-Српкиња и Гркиња“, по тексту и у режији Жељка Хубача, а у интерпретацији глумице Наташе Петровић изведена је синоћ у оквиру „Зајечарског културног лета. Представа је играна на летњој сцени која је понела име „Ненад Цигановић”, у препуном дворишту Позоришног музеја у Зајечару, поводом годишњице смрти Хајдук Вељка Петровића.
Хајдук Вељко Петровић рођен у Леновцу код Зајечара (око 1780. године), у богатој породици Петра Влаховића. У младости је био слуга и чобан. Са само 22 године постао је хајдук након што је усмртио два Турчина који су му напали сестру. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би се нешто касније прикључио старешини Смедеревске нахије, односно војводи Душану Вулићевићу Ђуши. Међутим, поред личне храбрости Вељко Петровић имао је и преку нарав по којој је био подједнако познат. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку. Већ 1810. године одликован је Великом златном медаљом за храброст, а годину дана касније постаје крајински војвода и бива упућен на Неготин.
У Неготину је погинуо око 20. јула 1813. године, бранећи град од далеко надмоћније турске војске. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само : „Држ!“. Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.
Хајдук Вељко Петровић женио се два пута. Његова прва жена била је Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша која није могла да поднесе хајдучки живот. Чучук Стана је била његова друга жена која је одговарала његовој прекој нарави. За њу се везују многе приче и анегдоте, укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је тада задобила четири ране. Заједно су делили постељу, седло, кубуру, смишљали стратегију и борили се против непријатеља. Хроничари бележе да постоји око 70 лирских и епских песама о њему, а најознатије су „Расло ми је бадем дрво“ и „Болан ми лежи Кара-Мустафа“.
Борка Голубовић-Требјешанин
