Етнографски музеј у Београду 1915, порушена соба Вука Караџића Фото: Политика, Шумадијска дивизија 1914–1918.
Сунце пече, ужасна је жега и једва се дише. Београд сада пружа нарочито тужну слику: од Славије до Кнез Михаилове улице нема куће која није страдала. Теразије су скоро прекопане.
Монархија беше поставила своју војску на границама Србије, северној и западној, и 28. јула 1914. објавила рат, па су наредног дана њихове јединице размештене пред Београдом отвориле паљбу. Српска војска, забарикадирана у тврђаву Калемегдан и друге стратешке тачке, није претрпела неке губитке, али су цивили масовно у паници бежали.
Многи су хватали воз ка унутрашњости отаџбине али већ други полазак, чим је напустио станицу, нађе се на мети аустроугарских топова, укопаних на другој обали Саве. Због тога је трећи воз кренуо празан, ноћу, и избеглице примио на станици у Топчидеру, издаље од центра главног града. Почела је борба да се сачувају главе.
Аустроугарска Влада затражила је 28. јула да јој се преда Београд али је Пашићева одбила, па је одмах почело темељно разбијање нашег престоног места са Бежаније.
„Кад је наша влада одбацила капитулацију, кренуло је рушење из опсадних топова. Једна непријатељска граната погодила је електричну централу, друга водовод, па не беше ни струје ни чиме руке да се оперу. Болница препуна рањеника, доносе нам, гле чемера, погођену децу. Тешке рањенике задржавамо, лакше превијемо и хајте кући…
Рушење Београда трајало је од јуче у пет поподне, до пет јутрос. Горе куће, магацини, дрваре. Целе ноћи пожар је беснео уз фијукање граната, нема воде да се огањ гаси, са Бежаније бије артиљерија. После страховитог бомбардовања преплашени народ почео је опет да напушта Београд у групама. Ово је друга масовна бежанија…
Поворке људи, жена и деце, натоварених корпама и завежљајима, метре пешице ка Раљи, авалским друмом, и језиво је гледати како избезумљене мајке са децом у наручју беже посрћући…
Пред собом гурају пуна колица потребних и иних ствари, прикупљених на брзу руку. Из неких допире пригушена детиња вриска док старија младунчад, држећи мајку за сукњу, потрчкују плачући. Неки пролазе покрај болнице и свраћају да би им се указала помоћ, или тек предахну…
Сунце пече, ужасна је жега и једва се дише. Београд сада пружа нарочито тужну слику: од Славије до Кнез Михаилове улице нема куће која није страдала. Теразије су скоро прекопане. На многим местима калдрма се уздиже као брежуљак од камења и парчади разбијена асвалта. Кестенови, засађени дуж Улице краља Милана, леже на земљи, гранате их ишчупале из корена. Нигде живе душе, варош као изумрла. Једино се могу видети војна лица како журе улицама и замичу у капије неких надлештава”, забележила је у свом дневнику Славка Михајловић, сведок катастрофе и суграђанка невољника.
Док су још трајале борбе на Церу, где је победа српској војсци омогућила да поврати део својих области, француски новинар Анри Барби отишао је 17. августа са двојицом пратилаца у Мачву и на путу срео домороце, сељаке. Бежали су од својих кућа и плачући, дршћући у очају, сведочили да су непријатељи, повлачећи се из њиховог села Маове код Шапца, масакрирали жене, палили куће, силовали девојке.
Аријус ван Тинховен, холандски лекар у служби Српске војске, овако описује шта је његова комисија видела близу Ваљева:
„Нашли смо шеснаест људи, повезаних конопцима, сви устрељени три до четири пута, сломљених руку и ногу, смрсканих лобања. Заробљен је један аустријски мајор Јозеф Балцарик, којег је народ посебно теретио за зверства његових трупа. Одвели су га до ливаде где су били наслагани лешеви стараца, жена и деце, убијених кундацима и бајонетима, нејачи одсечених руку или још ужасније масакрираних.
Мајор је порицао кривицу али је касније, док су га спроводили у Главни штаб Српске војске, седећи у запрези као обичан војник поред кочијаша, искористио прилику да се отрује цијанкалијем. На другом месту комисија је нашла лешеве четворо убијених мештана. Верни пас, још на узици коју је његов господар држао у укоченој шаци, био је преполућен. Из једне свеже хумке ископали су пет тела, два без рана, која су остављали утисак да су жива закопана. Нешто даље, на гомили су пронашли 70 лешева деце, спаљених у школи”.
Један од чланова Тинховене комисије, немачки инжењер Шмит, био је дубоко потресен оним што је видео. Тинховен:
„Седмицама је остао у шоку, а кад сам га касније посетио његова супруга рекла ми је да је потпуно пометен. Скоро не спава, ноћу му се стално привиђају мртви и унакажен”.
Гвозден Оташевић
