Политика, 23.4.2021, Још има тајни о атентату у Марсељу

Потпуковник Пиоле мачем обара атентатора на краља Александра Фото: Политика, из приватне архиве Б. Богдановића

Иако се наизглед о нападу на краља Александра све зна – детаљи о организацији, учесницима завере, протоколарној пратњи, страдалима – заплењено оружје атентатора, предато српским органима 1944. године, нетрагом је нестало из Војног музеја.

Челници хрватске усташке емиграције и бугарске терористичке организације ВМРО су у римском хотелу „Континентал”, августа 1934. године, донели одлуку да се изврши атентат на краља Александра Карађорђевића. За време извршења атентата одређена је његова посета Француској у октобру, а за непосредне извршиоце изабрани су Величко Керин, алијас Владо Чернозимски, припадник ВМРО, Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил, чланови хрватског усташког покрета.

Планирано је да Керин и Рајић атентат изврше у Марсељу, а уколико они не успеју, Поспишил и Краљ би нови покушај извели у Паризу.

Припрема напада

Пиштоље за атентат набавила је у Трсту, у радњи „Ангелини и Бернадон”, фамозна Плава дама – Стана, супруга Антуна Године. Ова фирма је аутоматске пиштоље 7,63 мм система „маузер-вестингер” наручила у Оберндорфу још августа 1932. године.

Стана је оружје пренела у Француску у обичном коферу, путујући возом с југословенским пасошем на име Марије Вудрец. Брачни пар Година одсео је у Паризу, чекајући остале атентаторе.

Керин, Мијо Краљ, Поспишил и Рајић су се 28. септембра 1934. састали у Цириху и исто вече продужили за Лозану. Ту су стара одела и резервно оружје запаковали у кофер, оставили га у гардероби на железничкој станици и наставили пут у Француску.

Поспишил и Рајић су се упутили у Париз, а Керин и Краљ у Марсељ. Други пар се до атентата сместио у хотелу „Модерн” у оближњем Екс ан Провансу, где им је Стана 8. октобра донела оружје.

Знатно пре посете Француској, домаће службе безбедности имале су информације о могућем атентату. Сличне назнаке имао је и префект департмана Буш ди Рон Пјер Жуандо, који је министру иностраних послова Бартуу предложио да Александар на француско тле ступи било где, само не у Марсељу. Када је то одбијено, префект је инсистирао да се краљ налази у затвореним колима и да обезбеђење буде максимално. Но, француска влада је одбила и ове „непопуларне” мере.

Маршал двора, генерал Александар Димитријевић, који је у Марсељ допутовао 9. октобра, непријатно се изненадио предвиђеним мерама безбедности: планирано је, наиме, да се дуж руте, с обе стране улица, на међусобном растојању од 10 корака, распореде полицајци окренути леђима маси, а одлучено је да се повуче и ескорт од 14 полицајаца на мотоциклима. Када је сазнао за овај потез, и Барту лично је закључио да је обезбеђење недовољно.

Димитријевић је највеће незадовољство исказао када је угледао кола предвиђена за краља; радило се о црном „делажу ДМ”. Аутомобил је целом дужином имао широке папуче, а задњи део кабине, намењен званицама, био је отворен, са спуштеним платненим кровом.

Иако су наши органи безбедности упозорили Александра на могући атентат и предложили му да возом одмах продужи за Париз, краљ је резигнирано одговорио да је касно за промену протокола; штавише, када је у кајити облачио адмиралску униформу, одбио је и предлог собара Зечевића да искористи једну од панцирних кошуља. За краља је, наиме, још 15. децембра 1929. код „Георга Фишера” у Шафхаузену набављен први, а 10. фебруара 1931, код „Б. Хантсмена” у Атерклифу, други непробојни прслук.

Југословенски разарач „Дубровник” је 9. октобра око 14 часова упловио у марсељску луку. Краља су дочекали Жан-Луј Барту, министар Франсоа Пјетри, генерал Алфонс Жорж и други француски званичници. Александар је у „делажу” заузео задње десно седиште, до њега се сместио Барту, а насупрот њима – генерал Жорж. Колима је управљао Фејсак, до кога је седео члан обезбеђења Анри Бартоломе.

На челу свечане поворке кретало се 18 коњаника Мобилне републиканске гарде. Како је мотоциклистичка пратња била отказана, бокове аутомобила нико није обезбеђивао. Нешто испред, с леве стране аутомобила јахао је потпуковник алпинског пука Пјер-Анри Пиоле, а с десне – командант гарде, потпуковник Пол Вигору. Кола су се кретала брзином од 4 километара нa сат.

У 14.20 часова колона је стигла до Берзанског трга, где се налазио Величко Керин, наоружан аутоматским „маузером”, „валтером ПП” и италијанском ручном бомбом. Угледавши колону, Керин је излетео из гомиле посматрача, скочио на папучицу кола и почео да пуца из „маузера” аутоматским режимом ватре. Краљ је добио две прострелне и једну устрелну рану, четири зрна су погодила генерала Жоржа, а Луј Барту је рањен у леву руку. Жандарм Сеафан Рињо покушао је да заустави атентатора и отме му оружје, али је успео да дочепа само резервни оквир. Ка Керину је појурио и полицајац Гали, али је хицем из „маузера” смртно рањен у груди. У том тренутку, потпуковник Пиоле успео је да окрене коња и пешадијским мачем М1882 зада атентатору неколико удараца; истовремено, и полицајац Дебијон је из револвера погодио Керина у главу и слабину. Атентатор је клонуо на тле, где га је разјарена светина буквално линчовала.

Изглед оружја које су користили атентатори Фото: Политика, из приватне архиве Б. Богдановића

Краљ Александар је превезен у префектуру на Ру де Ром, где је установљена смрт. Генерал Жорж пребачен је у војну болницу и успешно оперисан. Из неразјашњених разлога, Барту је одбио помоћ жандарма и таксијем се пребацио до болнице „Отел Дије” на тргу Калвер, где је, услед превеликог губитка крви, преминуо.

На Берзанском тргу настао је хаос; током пада, Керин је наставио да пуца из „маузера”, а француски полицајци су неконтролисано отворили ватру. У општој паници, погинуло је пет, а рањено седам лица.

У време атентата, Мијо Краљ налазио се у маси света испред Берзе. Одатле се вратио у Екс ан Прованс и у хотелској соби, у мадрацу, сакрио аутоматски „маузер” и ручне бомбе. Из хотела се вратио у Марсељ, одакле се таксијем одвезао у Фонтенбло, где је купио возну карту за Евијан ле Бен. Но, на железничкој станици су га легитимисали и покушали да приведу, па је Мијо Краљ побегао у околне шуме. Ухапшен је 15. октобра у Мелану и код њега је пронађена једна ручна граната, док је „валтер ПП”, наводно, изгубио у шуми. Сутрадан су у хотелу „Модерн” пронађени његов аутоматски „маузер”, 30 оквира и две ручне бомбе.

Након сазнања да је атентат у Марсељу успешно изведен, Рајић и Поспишил су 9. октобра возом кренули из Париза у Евијан ле Бен с намером да се пребаце у Швајцарску. Откривено је да су купили карте за Евијан и Лозану, а шеф пограничне испоставе у Анмасу телефоном је упозорен на могућу појаву осумњичених лица. Они су с лажним документима ухапшени сутрадан у Тонон ле Бену. Пребачени су у Анмас, где је 11. октобра допутовао Владета Миличевић и утврдио њихов прави идентитет.

Несуђени атентатори признали су да су оружје оставили на станици у Паризу и заиста у гардероби станице Сен Лазар пронађен је кофер с два аутоматска пиштоља „маузер”, по једним „валтером ПП” и ППК и четири бомбе ПО. Истовремено, откривен је и кофер остављен у Женеви у којем су пронађени пиштољи „маузер М1914” и „валтер модел 9”.

Један од стручњака који су вештачили оружје на суђењу у Екс ан Провансу др Беру тврдио је да је зрно калибра 11 мм, пронађено у спуштеном крову кола, „свакако није повредило Бартуа”. Зашто је Беру инсистирао на овом детаљу показаће се тек 1974. године, након отварања архива: Бартуа је усмртило зрно 8 мм, испаљено из револвера М1892 – службеног оружја француске полиције, која је користила и револвере калибра 11 мм М1874.

Поставка у Војном музеју

Централна архива покрајине Буш ди Рон из Екс ан Прованса је два месеца након окончања суђења (12. фебруара 1936) документацију, оружје, чауре и муницију, диван на коме је Александар био положен у марсељској префектури, те аутомобил „делаж” поклонила Краљевини Југославији. Аутомобил је из Марсеља до Сплита превезен паробродом „Вис”, а од Сплита до Београда, где је стигао 27. априла 1936 – железницом. Управа двора је 25. августа 9 пиштоља, 25 оквира за пиштоље, две кундак-футроле, 8 италијанских ручних бомби, 1 кутију за метке, муницију и чауре, „делаж” и „диван”, поклонила Војном музеју у Београду.

Када је 20. априла 1937. отворена нова поставка Војног музеја, ови предмети, као и адмиралска сабља и униформа у којој је краљ Александар убијен, ручни сат и беле рукавице који је носио на дан атентата, изложени су у одељењу „Блаженопочившег краља Александра Ујединитеља”.

Након ослобођења Београда од немачке окупације 1944. године, сви пиштољи су нестали из Војног музеја и никада нису пронађени. Истовремено, војска је након рата „делаж” користила као транспортно возило, све док није расходовано и уништено.

Мистерија несталих пиштоља

Предмети предати Војном музеју 25. августа 1936: аутоматски пиштољи 7,63 мм система „маузер-вестингер М1932”  серијски број 7391 Величка Керина, 7307 Мије Краља, 7279 Ивана Рајића и серијски број 7323 Звонимира Поспишила (два „маузера” су била с дрвеном кундак-футролом, а два без ње); полуаутоматски пиштољи 7,65 мм „маузер М1914” (са станице у Женеви), 6,35 мм „валтер модел 9” (са станице у Женеви), 7,65 мм „валтер ППК” сер. бр. 762.673 Звонимира Поспишила, 7,65 мм „валтер ПП” сер. бр. 761.312 Мије Краља и пиштољ 7,65 мм „валтер ПП” сер. бр. 762.782 Величка Керина; 8 италијанских ручних бомби „Петардо Офензиво” (ПО), 6 оквира великог калибра капацитета 20 метака 7,63 мм, 2 оквира малог калибра капацитета 10 метака 7.63 мм (придев се, у суштини, односио на величину оквира), 15 оквира за пиштоље „маузер М1914” и „валтер ППК”, 2 оквира за пиштољ „валтер модел 9”, 1 кутија за метке без назнаке калибра, муниција и чауре 7,63, 7,65, 6,35 мм, 8 мм за француске службене револвере М1892 и 11 мм за француски службени револвер М1873; „делаж” тип ДМ серијски број 29.610 са регистарским таблицама 6068 ЦА 6 и диван на коме је преминуо краљ Александар.

Бранко Богдановић